У Филмској галерији Дворане Културног центра Београда постављена је документарна изложба поводом 50 година од премијере филма „Битка на Неретви”, под насловом „Пут до слободе мора бити чист”. Публици на отварању 20. новембра обратили су се Маја Медић која је приредила изложбу, директор Културног центра Београда Александар Илић, директор Југословенске кинотеке Југослав Пантелић и филмски критичар и теоретичар Мирољуб Стојановић, који је изложбу прогласио отвореном.

 

На отварању је наступио Антифашистички хор „Наша пјесма”, којем су се у извођењу партизанских и револуционарних песама придружили многи посетиоци. Затим је приказан филм „Битка на Неретви” редитеља Вељка Булајића и то са 35мм копије.

Александар Илић је истакао да је овај чувени филм у много чему померио жанровске и продукцијске стандарде тадашње југословенске кинематографије, додавши да је назив изложбе „Пут до слободе мора бити чист” реплика из филма.

„Верујем да је актуелна у свим временима”, изјавио је Илић.

Директор КЦБ-а је захвалио Маји Медић која је „изложбу активно и зналачки приредила, као и партнерима у реализацији – „Кинотеци која већ 70 година сакупља, обрађује и чува драгоцено и разноврсно благо везано за свет филмске уметности” на уступљеним фотографијма и копији филма, Филмским новостима за уступљени материјал везан за снимање филма и догађања око њега и Филмском центру Сарајево као наследнику права продукцијске куће Босна филм на уступљеним правима за ову ексклузивну пројекцију.

Планиран је и долазак редитеља Вељка Булајића, али су га спречили здравствени разлози, рекао је Илић, те пренео редитељеве поздраве организаторима, ауторки и посетиоцима, а њему упутио жеље за опоравак.

Маја Медић је изјавила да је желела да прикаже филм „Битка на Неретви” из што више углова. Како је објаснила, један сегмент изложбе чине крупни планови главних глумаца, односно кадрови из филма. Други сегмент су тотали „у жељи да се макар делимично осети велелепност и до сада непревазиђен број статиста у неком филму са ових простора”, а трећи садржи фотографије иза камере, рад редитеља са глумцима, припреме пред кадар.

Поред тога, део зида посвећен је новинским чланцима у покушају да се приближе атмосфера и бурне реакције после премијере, у домаћим и иностраним медијима. Ту је и реплика плаката коју је чувени Пабло Пикасо радио за енглеску верзију „Битке на Неретви”.

Маја Медић је захвалила на сарадњи Југословенској кинотеци из чијег Архива потиче највећи број фотографија на изложби, као и архивама Тањуга и Борбе.

Директор Кинотеке Југослав Пантелић изјавио је да је Кинотека прихватила да буде суорганизатор са КЦБ-ом јер је подсећање на овај филм значајно, напомињући да у последње време партизански филм често изазива полемике због идеолошких и других разлога.

„Овај филм третира историјски догађај. Захтевао је вишегодишње припреме, које су биле доступне јавности. Утисак је да је СФРЈ желела да филм успе и то ван граница земље, што је продукциони врх југословенске кинематографије и учинио. Притом не мислим само на номинацију за Оскара, већ и на невероватан број гледалаца овог филма у иностранству. И данас ћете не ретко у продавницама специјализованим за ДВД и блу реј носаче широм света наћи овај филм међу светским класицима под ознаком ратни спектакл” рекао је Пантелић, додајући да је питање зашто нема квалитетног издања и у нашем региону.

Пантелић је поменуо да је „Битка на Неретви” била тема и пре годину дана, када су неки медији без много одговорности писали како словеначки филмски архив тражи од српског негатив филма.

„Стицајем околности Југословенска кинотека, као српски филмски архив, поседује негатив „Битке на Неретви”, али је тај негатив добијен као поклон од наших колега из Прага. Сам филм, без обзира што се око права и даље споре компаније из Хрватске и Босне, јесте нешто што с правом можемо да назовемо југословенски филм. Учешће Југословенске народне армије, преко 10.000 статиста – активних војника, механизације и свега што је допринело да то заиста буде спектакл, учинило је да буџет од пријављених четири и по милиона долара у домаћим медијима, према рачунању иностраних продуцената дође до, за то време и наше услове, несхватљивих више од 12 милиона долара”, рекао је Пантелић.

Тај суперспектакл, како је оценио, проширио је оно што је тадашњој држави било битно, причу о изузетно важној, ако не и најважнијој битци на територији Југославије у Другом светском рату и ван граница земље. „Домаћа публика је била задовољна, а присуство светских глумачких звезда учинило је да то буде једна од највећих филмских продукција у свету те године у смислу габарита, а долазила је из Југославије”, рекао је Пантелић.

Јубилеју филма „Битка на Неретви” посвећена је пажња и у часопису Кинотека, који је у новембарском броју пренео критику Милутина Чолића објављену о том филму 1969. године у Политици.

Мирољуб Стојановић је приметио да је репутација, односно озлоглашеност редитеља Вељка Булајића довела до тога да „замаглимо просторе одвајања између вредности филма и човека који га је направио”. У том контексту поменуо је недавну „буку” око доделе Нобелове награде Петеру Хандкеу.

„Овај филм из низа разлога заслужује много бољи статус, него глас који је о њему остао”, рекао је Стојановић и честитао организаторима што су „нашли довољно виспрености, па и храбрости  да га реактуелизују” у доба када „имамо посла са свеколиким ревизионизмом и када је фашизам у експанзији”.

Стојановић је оценио да је у питању „врло комплексан филм, који има својих квалитета и својих мана”, указавши да му „смета што никада није подвргнут, част изузецима, правој анализи”.

„Није био миљеник. Тај филм је био прототип онога што је желео режим, али је чудна коинциденција између онога што јесте било потребно режиму, а и једном грандоману као што је Булајић, али је било потребно и народу који се идентификовао са тренутком славне борбене прошлости. Зато мислим да заслужује гледање и пуну критичку пажњу. Још увек вапимо за дубоком и објективном анализом лишеном политичке острашћености”, нагласио је Стојановић, напомињући да лично врло цени Булајићеве раније филмове „Рат” (1960) и „Узаврели град“ (1961), где се показао као сјајан занатлија и професионалац који је касније успео да уобличи грандиозан спектакл као што је „Битка на Неретви”.

Наводећи мањкавости на плану психолошке разраде ликова, погрешних монтажних поступака и слично, Стојановић је истакао да са друге стране главна заслуга за целину сценарија припада Ратку Ђуровићу, да је директор фотографије био велики Томислав Пинтер и да „тај филм има нешто непатворено аутентично – борбени дух који води катарзи и хуманитету”.

„Битка на Неретви” је југословенски партизански филм, снимљен 1969. године у међународној копродукцији са Италијом и Западном Немачком. Заснован је на истинитим догађајима из Другог светског рата – реализацији стратешког плана удруженог напада сила Осовине на југословенске партизане који су се повлачили са рањеницима 1943. године.

Вероватно најскупљи филм бивше Југославије, сниман је годину и по дана и номинован за Оскара за најбољи страни филм. У филму глуме: Сергеј Бондарчук, Јул Бринер, Ентони Досон, Милена Дравић, Борис Дворник, Љубиша Самарџић, Велимир Бата Живоиновић, Орсон Велс….

Изложба ће бити отворена до фебруара 2020. године.

Фото: Тања Дробњак, Архив Југословенске кинотеке