Истакнути теоретичар и историчар филма проф. др Владимир Влада Петрић, који је био и филмски аутор и критичар, професор на Универзитету Харвард, на којем је основао и водио Филмски архив, преминуо је 13. новембра у Београду у 92. години.
Име Владе Петрића понеће Медијатека Југословенске кинотеке, чије је отварање планирано за 28. децембар (датум прве филмске пројекције на свету, у Паризу 1895. године). По недавном договору са Легатом Владе Петрића, Медијатека ће поносно понети име великана седме уметности, човека који је био читава филмска културна институција, а својим радом и ангажманом пуно је задужио и Југословенску кинотеку.
Кинотека ће одати почаст Влади Петрићу путем телопа уочи свих пројекција данас и сутра у својим дворанама, а 14. новембра у 20 часова у сали у Косовској улици биће приказан филм „Време љубави“ (1966), у режији Петрића и Николе Рајића.
Влада Петрић је рођен 1928. године у Прњавору. На Београдском универзитету дипломирао је енглески језик и књижевност (1956), као и филмску и позоришну режију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију (1958), где је и започео професорску каријеру.
Петрић је каријеру наставио на чувеном Универзитету Харвард, где је основао и водио Харвардски филмски архив у циљу промовисања филма као уметности и подстицања његовог мултидисциплинарног изучавања.
Претходно је, 1969. године, позван у Музеј модерне уметности у Њујорку да учествује у класификацији новоприспеле колекције совјетских немих филмова. Тада је примљен и на тек основано Одељење за изучавање филма на њујоршком Универзитету. Докторску дисертацију о међусобним утицајима совјетског и америчког немог филма одбранио је 1973. године. После доктората – првог те врсте у САД, позван је да предаје историју и теорију филма на Харварду, где је 1979. основао филмски Архив и постао његов први директор.
Као филмски критичар, објављивао је радове у Политици и угледним специјализованим часописима Sight and Sound, Cinema Journal и Film Quarterly, док је као теоретичар истраживао синематичка, специфично филмска изражајна средстава. Међу његове најзначајније књиге спадају „Чаробни екран“ (1962), „Шекспир и филм“ (1964), „Увођење у филм“ (1968), „Развој филмских врста“ (1970), „Филм и снови“ (1981), „Конструктивизам у филму“ (1987)…
Био је активан и као филмски стваралац, проширујући своје трагање за „чистом филмичношћу“ у пракси, кроз филмове и филмске есеје „Немилосрдни анђео“, „Симфонија руку“, „Естетика покретне слике“, „Зид успомена“…
Његова филмографија обухвата и експериментални филм „Кобна жеђ“ (1956), у корежији са Љубом Радичевићем, „Игра светлости“ (1981-1990), на основу шестоминутног филма Л. Мохоља Нађа, играни филм „Кавез“ (1966) из омнибуса „Време љубави“, апстрактни „Tribute to Moholy-Nagi“ (1990)…
Значајну енергију Петрић је уложио и у очување наслеђа Славка Воркапића, чије су поставке о кинестезији биле почетна инспирација за његову филмску теорију. У част Воркапића, установио је и донирао новчану награду на Фестивалу ауторског филма у Београду за најсинематичнију секвенцу у филму.
Добитник је низа награда у земљи и иностранству, међу којима је и престижна награда Антологијског филмског архива из Њујорка (Anthology Film Archive) 2010.
Петрић је добитник и награде за животно дело 53. Фестивала документарног и краткометражног филма у Београду, на којем је раније награђен за сценарио, за документарни запис „Зид успомена“.
Награду „Небојша Поповић“ добио је 2017. године за јединствени допринос и највише резултате у промишљању филмске уметности и неуморну вишедеценијску посвећеност очувању филмске баштине. Новчани износ награде Петрић је поклонио Југословенској кинотеци за набавку књига и стручних часописа.
Петрић је био и уредник филмског програма и редитељ драмских емисија у РТВ Београд од самог оснивања телевизије. Режирао је неколико представа у позоришту, међу којима се издваја „Театар Јоакима Вујића“ за коју је добио Стеријину награду 1959, као и представа-ораторијум „Слово светлости“ (1966) која је доживела само пет извођења због „политичке неподобности“.
Са супругом, глумицом Даром Чаленић Петрић је основао и Фонд „Даринка Дара Чаленић“ који сваке године додељује две новчане награде на Стеријином позорју у Новом Саду за најбољег глумца и најбољу глумицу до 30 година.
Сахрана Владе Петрића биће обављена у Београду, по његовој жељи у најужем кругу родбине.
У телеграму саучешћа министра културе и информисања Србије Владана Вукосављевића истиче се да ће Влада Петрић остати упамћен као „харизматични редитељ, врсни познавалац и теоретичар филма и професор који је надахнуо бројне генерације својом инспиративном енергијом”.
„Веровао је да је машта, уобразиља човека покретачка снага која је у основи стваралачког чина, некад у стању да премаши самог аутора. Од своје богате маште стварао је дела која ће остати уџбеници седме уметности. Оставио је најдубљи траг у српској култури и промишљању филма, и борио се да филм постане, и остане, истински органон живота”, навео је Вукосављевић у телеграму саучешћа члановима породице и поштоваоцима Петрићевог дела.