Најпопуларнији комичарски пар у историји филма, Британац Стен Лoрел (Stan Laurel) и Американац Оливер Харди (Oliver Hardy), спојени су у заједнички тим 1927. године захваљујући видовитости продуцента Хала Роуча (Hal Roach) и редитеља Леа Мaкерија (Leo McCarey), који је био супервизор већине њихових немих филмова. Филмске каријере Лoрела и Хардија до тада су трајале више од десет година и биле су сасвим осредње. Супротности које су сјединиле та два потпуно различита глумца биле су истовремено и традиционалне и крајње необичне и интригантне. Стeн Лoрел, популарније Станлио, пекао је занат комичара у позоришној компанији Фреда Карноа (Fred Karno) заједно с још славнијим земљаком Чарлијем Чаплином (Charlie Chaplin). Његове физичке предиспозиције одређивале су му глумачку физиономију и стил улога. Мршав, бојажљив, стидљив и увек спреман да заплаче, Станлио је био наизглед „друга виолина” славног пара. Насупрот њему, као контраст стајао је Оливер Харди, популарни Олио, који је прошао мукотрпан пут од „минстрел певача” и кино-оператера до глумца у „слепстик” једночинкама. Дебео и напрасит, с „хитлерoвским” брчићима, увек уљудан према странцима и ауторитаран према Станлију, он је на први поглед био вођа тандема. Посматрани заједно, њих двојица били су крајње детињасти, помало тупави и склони невероватној деструкцији.

Од првог остварења Обући панталоне Филипу (Putting pants on Phillip), у режији Клајда Брукмана (Clyde Bruckman) из 1927, у коме је Олио потпуно збуњен када му у посету стигне рођак Станлио у шкотском килту, па све до краја заједничке каријере, конструкција њихових филмова била је крајње обична и једноставна. Наиме, гегови теку споро и поступно да би одједном оживели и кренули ка климаксу, с неописивом гужвом, тучама и правим оргијама хаоса. У тим кратким комедијама, привидно углађена господа Лoрел и Харди, без великог повода показују своја права лица, нихилистичка и рушилачка. Тако у једном од њихових најбољих дела, Велики посао (Big Business) Џејмса Хорна (James W. Horne) из 1929. године, мала препирка око божићне јелке с вечним супарником из многих комедија Џејмсом Finlisonom (James Finlayson) прераста до ситуације да он њима уништи ауто, а они њему сруше кућу, да би на крају из стања очаја одједном праснули у изненађујући, несавладив смех. Слична ситуација понавља се и у класику Два морнара (Two Tars) Леа Макерија и Џејмса Парота (James Parrott) из 1928. када се бенигна саобраћајна гужва претвори у општу тучу у којој страдају сви аутомобили. Не презајући од тога да униште статусне симболе америчког потрошачког друштва (куће, аутомобили итд.), Лoрел и Харди постали су „врхунски ослободиоци од буржоаске инхибиције, а у суштини су, или настоје да буду, угледни буржуји”, како је луцидно приметио њихов биограф Чарлс Бар (Charles Barr). За разлику од других немих великана, Бастера Китона (Buster Keaton), Харолда Лојда (Harold Lloyd) и Харија Лaнгдона (Harry Langdon), Станлио и Олио су без много проблема наставили да снимају филмове и по доласку звука, пребацујући се на дугометражна остварења. Успеси су се ређали све до краја тридесетих, на пример Синови пустиње (Sons of the Desert) Вилијема Сајтера (William A. Seiter) из 1933. и Станлио и Олио на Дивљем западу (Way Out West) Џејмса Хорна из 1937. Hо, нажалост, радови из четрдесетих постали су старомодни и пуни маниризма, па су се Станлио и Олио након неуспеха последњег заједничког, иначе француског филма, Атол К. (Atoll K.) Леа Жоанона (Leo Joannon) из 1951. повукли из кинематографије.

Без обзира на све, генерације филмофила из целог света до наших дана бескрајно уживају у њиховим непоновљивим лудоријама. Притајену склоност и филозофију „грађанина и гледаоца” да се из пасторалног мира, поретка и својине одједном преда уживалачким нагонима хаоса и анархије, најбоље је на свој „увек наиван” начин објаснио лично Стен Лорел коментаром: „Радили смо врло једноставне ствари – дати неким људима нешто смеха – и то је било све што смо покушавали да урадимо”.

Александар Саша Ердељановић