Изложба Србија и Срби на филму у ослободилачким ратовима 1912-1918, која ће бити отворена 14. децембра у 19 часова у згради Кинотеке у Узун Мирковој 1, на стогодишњицу завршетка I светског рата и оснивања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, логичан је наставак и проширена и допуњена поставка изложбе Србија и Срби на филму у Првом светском рату, направљене поводом стогодишњице избијања I светског рата 2014. године. Скоро тридесет градова Србије и Републике Српске до сада је имало прилику да види ту изложбу.

 

Замисао нове изложбе, коју су осмислили аутори старе, Александар Ердељановић и Божидар Марјановић, уз сарадњу на визуелном плану Маријане Цукућан и Ирине Кондић, био је да се шест година српског ратовања за ослобођење и уједињење прикаже кроз кинематографију наших простора у целини, почевши од свих значајних снимања у периоду 1912 – 1918, преко играних филмова страних аутора на наше теме, до учешћа српских уметника у другим кинематографијама тога доба, као и да целу поставку прате одабрани филмови и филмски инсерти. Већи део фотографија, филмских сличица, исечака из штампе, докумената и пре свега филмова који чине саставни део ове изложбе, биће по први пут представљен нашој јавности.

Филмска снимања у ослободилачким ратовима Србије 1912-1918

Седма уметност, филм, постојао је тек мање од двадесет година када су уследили велики ратови, два балканска 1912/13. и I светски рат 1914/18, који су изменили карту најразвијенијег светског континента, Европе. Филмска камера је и до тада била на ратиштима и пратила ограничене сукобе широм земаљске кугле, али су избијање I балканског рата и борба малих народа са југа Европе против вишевековног османског окупатора по први пут привукли велики број сниматеља и репортера са свих страна, који су дошли на балканско „буре барута“ да путем кинематографских слика овековече слободарске тежње хришћанских нација против надмене али и ослабљене турске царевине. Тада су настали многи кадрови српске ослободилачке војске на ратиштима од Куманова, Велеса и Битоља, до Једрена и Скадра, које су снимали оператери из свих водећих западних земаља и највећих филмских кућа на свету. Домаћих снимања на фронту није било, осим неколико краћих журналских сторија снимљених у Београду за време рата. Незадовољни због начина на који је приказивана српска војска у овим филмовима, домаћи продуценти, пре свега Ђока Богдановић, али и Светозар Боторић и Браћа Цветковић су се директно активирали и ангажовали стране филмске оператере, али и домаће пионире за време II балканског рата, да би фреска о Србији, српској војсци и праведним циљевима борбе за ослобођење, била што објективније приказана на великoм екрану. Србија је после ових ратова била увећана новоослобођеним областима и постала „Пијемонт“ за уједињење јужнословенских народа. У страху од ширења српског утицаја у својим присаједињеним јужнословенским областима, Аустроугарска је одлучила (уз активну помоћ још амбициозније Немачке) да се заувек реши „потпаљивача пожара на Балкану“, са нескривеним задовољством дочекала je сарајевски атентат, који јој је послужио као повод за уништење мале Србије, али и шире, великих империја какве су биле савезничке, Русија и Француска.

У лето 1914. године избио је I светски рат, једна од највећих катаклизми двадесетог века али нажалост, након његовог победничког завршетка од стране сила Антанте и крвавих резултата које је оставио за собом, свет се није променио и ратови су се наставили до наших дана. У односу на балканске ратове, ово је био тотални рат, у који су укључене и пропагандне секције многих армија, али за разлику од ранијих сукоба, новост je била организована употреба филма у сврху уверавања пре свега домаћих јавних мнења и нарочито широког слоја становништва који је одлазио у биоскопе у погледу праведних циљева ратовања.

Још од Балканских ратова филмска снимања на нашим етничким и ратним територијама могла су се сврстати у три врсте:

  1. филмска снимања домаћих сниматеља
  2. филмска снимања савезничких сниматеља
  3. филмска снимања сниматеља из земаља окупатора

„Да би се важнији борбени моменти сачували за будућност и у слици, одобравам да г. Ђока Богаднов­ић, хотелијер из Београда са г. Черновим, сликаром, може вршити кинематографска снимања у области дејства наших трупа. Г. Чернов може поред овога вршити и обична фотографска снимања. Снимљене филмове предаће г. Богдановићу, Обавештајном одсеку на увиђај, а од фотографских снимака г. Чернов предаће истом одсеку по два примерка од сваког. Г. Богдановићу издати потребну објаву. По заповести начелника штаба ђенерал Живојин Мишић, Ваљево, 14. августа 1914.”

Овом објавом са самог почетка I светског рата српска Врховна команда је и практично показала да схвата шта је ратна пропаганда и да је свесна колико нова уметност – ф и л м, може бити погодна у стању рата на плану очувања присебности и морално­патриотских вредности код војске и цивилног становништа, али и жељу и спремност да се за будућа поколења вечно, путем кинематографских слика, сачувају дела предака и њихова борба за слободу. Доказ у прилог овоме су и снимци Славка Јовановића, Самсона Чернова, Драгише Стојадиновића, Љубише Валића, Радомира Копше, као и сниматеља „Кинематографске секције српске војске“ која иако данас већим делом изгубљена, документовано сведоче о патриотској идеји која их је носила док су камером бележили кадрове са фронтова, херојске подвиге, страдање народа и војске, славе и молитве, славља и сахране, односно живот једне нације која је била на ивици провалије. У томе су им помагали и савезнички сниматељи који би долазили професионално, по природи посла, понекад и из авантуристичких побуда, а одлазили као сведоци и сапатници голготе коју је Србија преживљавала. Имена Леонса Шнајдера, Аријела Варџеса, Умберта Ромањолија, Жана Емара, Доналда Томсона, Мерла Ла Воја и многих сниматеља „Кинематографске секције француске војске“, данас историјским усудом заборављена, морају бити извучена из мрака прошлости као светао пример пожртвовања и истинољубља људи који су Србију заволели у најтежим тренуцима њеног постојања. Као траг друге, противничке и освајачке стране на српском фронту, остају сачувани кадрови забележени оком камере сниматеља Централних сила из Аустроугарске, Немачке, Бугарске. Напокон, захваљујући ратним сниматељима подвижницима, на филмској траци остале су забележене велике личности наше историје као што су  краљ Петар I Карађорђевић, краљ Никола Петровић, регент Александар Карађорђевић, краљевић Ђорђе Карађорђевић, кнез Арсен Карађорђевић, принцеза Јелена Романов, кнез Павле Карађоревић, дугогодишњи председник владе Никола Пашић, председник скупштине Андра Николић, министри Љуба Јовановић, Лазар Пачу, Јован П. Јовановић, председник Београдске општине Љуба Давидовић, војсковође Радомир Путник, Степа Степановић, Живојин Мишић, Петар Бојовић, Павле Јуришић Штурм, Михаило Живковић, Божидар Божа Јанковић, Милош Божановић, Михаило Рашић, Милош Васић, Стеван Хаџић, Илија Гојковић, Петар Пешић, Јанко Вукотић, Митар Мартиновић, официри јунаци Милован Недић, Драгутин Димитријевић Апис, Војислав Танкосић, Александар Срб, Панта Драшкић, пилот Миодраг Томић, јунакиње Милунка Савић и Славица Томић, дечак јунак Момчило Гаврић, митрополит београдски Димитрије, епископи Варнава, Николај, Доситеј, књижевници Бранислав Нушић и Миле Павловић Крпа, индустријалац Ђорђе Вајферт али и многи други знани и незнани војници, представници свих слојева друштва, а пре свега сељаци и ситни поседници који ће изнети највећи терет рата.

Александар Саша Ердељановић