Некад је поглед тајан. Као код воајера или шпијуна. Некада је тајна у погледу. Као код Мона Лизе. Некада је сам поглед тајна. Као код Микеланђела Антонионија. Или мистерија. Да ли овај Микеланђело дугује нешто оном имењаку, претходнику Буонаротију? Или је то тек размена тајних погледа?

Грађанин Фераре и света, Антониони поседује уметнички опус који се протегао на преко пола века. У време неореализма кад се камера окретала животу у прашини, усмерио ју је према облацима тражећи одсјаје људске душе. Као Мунк криком је обзнанио своју различитост у свету уметности. Тај крик (Крик, Il Grido, 1957) био је дискретан и елегантан.

Развијао је поетику у валерима и тоновима, и дискретном осветљењу ноћи и помрачења. А онда је индустријски пејзаж обојио у црвено, обзнанивши постојање Црвене пустиње (Il Deserto rosso, 1963). Прихватио је изазов популарне културе, постао (филмски) месија хипи генерације, а онда покушао да открије тајну Кине без осмеха. У осамдесетим се вратио визуелном бароку, пре свих препознао дигиталну револуцију, у још једној мистерији званој Обервалд (Мистерија Oбервалд, Il Mistero di Obervald, 1981), али га је животна авантура одвела с оне стране звука. У тишини, стварао је слике, а филм је оставио миленијумској неизвесности.

У деведесетим прихвата изазов Вима Вендерса да се још једном вине под облаке (Под облацима, Al di la nuvole, 1992). И личило је то на последњу авантуру човека који је у изазову саме уметности покушао све: без тона, без колора, у јарким бојама, у непрекидном кадру, трансфер видео-слике на филмску траку... Увек истражујући исту причу о једном човеку и једној жени... У провинцији, Риму, Ферари, пустињи, Лондону, Долини смрти, па поново у Ферари... Да би се вратио Микеланђелу и његовом погледу.

Наш је савременик, а као да припада далекој историји као неприкосновени класик. Његова авантура најчешће се дешава без путовања и без инцидената. Последња авантура у којој су сапутници били Стивен Содерберг и Вонг Кар Вај јесте вечна расправа о Еросу и Танатосу, али и о мистерији коју чине један човек и једна жена. Можда ћемо управо у дворани Музеја југословенске кинотеке успети да пронађемо део одговора о мистерији званој филм, у тренутку када нестаје пред нашим очима, бар онакав какав смо познавали у првом веку његовог постојања.

Динко Туцаковић