Мој избор: Срдан Голубовић

У програму „Мој избор” публика ће у новембру моћи да види филмове који су тргли и провоцирали нашег истакнутог редитеља Срдана Голубовића када их је први пут гледао и који су га натерали да заволи филм. У интервјуу за Кинотеку он свој избор описује као веома личан, а за одабране редитеље Ајзенштајна, Параџанова, Бергмана, Поланског… наводи да су велики аутори, маштовити, сугестивни, снажни и аутентични. На листи су и краткометражни документарци које Голубовић оцењује као неке од најбољих и неправедно заборављених дела југословенске кинематографије.

Ваша листа могла би се описати као апартна. Како сте бирали, да ли су то филмови које највише волите или сматрате најзначајнијим, или се ти критеријуми преклапају?

– Мој избор је, пре свега, веома личан. То није листа најбољих филмова по мом мишљењу, већ су то филмови који су ме тргли, провоцирали и изненадили када сам их први пут гледао. Покушао сам да се сетим који су то филмови на мене оставили најјачи утисак, покренули ме и натерали да заволим филм. Нажалост, у овом избору нема неколико оних који су ми били изузетно важни, јер их Кинотека нема у својој архиви. То су, на пример, Дрејерова Јованка Ореланка, Земља Александра Довженка, Иваново детињство Андреја Тарковског, Вендерсова Алиса у градовима, Иди и гледај Елема Климова, Коње убијају, зар не? Сиднија Полака или Цикло Тран Ан Хунга.

 Иди и гледај (Иди и смотри, 1985)

Постоји ли нека заједничка црта која, према вашем мишљењу, повезује ауторске поетике одабраних редитеља, међу којима су Ајзенштајн, Параџанов, Бергман, Полански?

– Постоји само у чињеници да су то велики аутори, маштовити, сугестивни, снажни и аутентични. Свако од њих је на мене утицао на друкчији начин. Тарковски највише, у потреби да се ослободим и филм преведем у лични став, уметнички, поетски и филозофски. Бергман као најпрецизнији, најслојевитији и најхрабрији тумач људске душе, разбарушени и маштовити Параџанов, луди и манипулативни Полански, прецизни и аналитични Кишловски, жестоки и сугестивни Куросава, снолики Вендерс…

Девичански извор (Jungfrukällan, 1960)

Обухватили сте пола века светске кинематографије, од Чаплинове Златне грознице из 1925. до Огледала Тарковског из 1975. године. Који период у историји филма и које националне кинематографије сматрате посебно важним?

– Чаплина сматрам изузетно важним, он је први велики критичар савременог света, маштовит, духовит, храбар. Ајзенштајн, Дрејер, Грифит и Довженко су, према мом мишљењу, створили савремени филмски језик. Мени је најважнији филм тог времена Земља Александра Довженка, а Ајзенштајнов Иван Грозни, који је касније настао, јесте филм силовите енергије и снаге, као Куросавиних Седам самураја. Од послератне кинематографије желео сам да на листи имам филм Анрија Жоржа Клузоа, двоумио сам се између Наднице за страх и Дијаболика. Он је велики филмски приповедач. Дијаболика се једва сећам, али веома добро памтим утисак који сам имао после гледања филма. Девичански извор је нетипичан Бергманов филм, али је мени био веома важан, вероватно најближи мом сензибилитету, фаталистички снажан. Хипнотичка и луда Одвратност један је од најнеобичнијих филмова које сам гледао, као и аутентичне и личне Сенке заборављених предака Сергеја Параџанова. Два филма која, нажалост, немамо на листи, Иваново детињство Андреја Тарковског и Иди и гледај Елема Климова, сматрам најбољим ратним филмовима. Оба су из визуре детета, дубоко интимна и поетична. Желео сам да у избору имам и један филм који се бави ’68, годином која је пременила век у коме смо рођени. Двоумио сам се између If Линдсија Андерсона и О јагодама и крви Стјуарта Хегмана. Веома ми је жао што не можемо да прикажемо Коње убијају, зар не? Сиднија Полака, филм из 1969. који је и данас актуелан у својој критици савременог друштва. Огледало Тарковског сматрам највећом ауторском слободом у филму, филмом који је најдубље заронио у лични свет.

Необично у вашем избору јесу домаћи краткометражни документарни филмови. На шта сте желели да скренете пажњу?

– Сматрам да су ти филмови међу најбољим делима које је југословенска кинематографија створила. Неправедно заборављени, ваљда због кратке форме или због чињенице да аутори нису припадали актуелним уметничким правцима. Љубав Влатка Гилића сматрам једним од најбољих дела југословенског филма, али је, нажалост, та копија на колорисању и публика ће имати прилику да види друга два сјајна Гилићева филма, In continuo и Дан више. Кратки филмови мог оца Предрага Голубовића, сви без дијалога, најбољи су примери аутентичности и посебности форме кратког играног филма. Документарни филмови Живка Николића увек су ми личили на Лубардине слике. Јаких потеза, силовите енергије природе, лепоте статичног.

Како сте се ви упознавали са старим фимовима, на Факултету драмских уметности или у Музеју Кинотеке, по нечијој препоруци?

– Цела моја генерација дане је проводила у Кинотеци. Скоро све важне филмове које сам видео гледао сам у Косовској. Ми смо после факултета ишли право у Кинотеку и углавном гледали сва три филма, од четири, шест и осам. То нам је било и место окупљања. Мислим да није прошао скоро ниједан дан у прве две-три године студирања да нисам ишао у Кинотеку.

Која је данас улога Кинотеке у формирању нових генерација гледалаца, а можда и будућих филмских аутора?

– Друкчија је него у време када сам ја студирао. Данас су филмови доступни, а Кинотека има другу мисију и друштвену обавезу. Мислим да је данас теже и захтевније анимирати младе људе. Према мом мишљењу, Кинотека би требало да буде место окупљања свих филмских аутора. А оно што је најважније, место које ће различитим садржајима привлачити и едуковати нову, младу публику. Мислим на изложбе, предавања и пројекције филмова.