Један од најзанимљивијих и најталентованијих глумаца немачког и европског немог филма свакако је био Вернер Краус. Рођен је у Гестунгхаузену у Немачкој 23. јула 1884. године, а глумачку каријеру започео је још као средњошколац у једном путујућем позоришту. Потом је годинама наступао по провинцијским позориштима Немачке и Аустрије, да би 1913. постао члан театра у Берлину којим је руководио славни редитељ Макс Рајнхарт. У годинама које су уследиле, Краус је постао један од најаутентичнијих и најцењенијих глумаца немачке позоришне сцене. Наступао је у делима класичних аутора као што су Шекспир, Ибсен, Ведекинд, Хауптман и други.

На великом платну дебитује пред сам почетак рата 1914. године епизодном ролом у детективском филму Мистериозна вила (Die geheimnisvolle Villa) Џоа Меја, да би већ у свом другом филму Пагода (Die Pagode) истог редитеља одиграо прву главну улогу. У четрдесетогодишњој филмској каријери одиграо је више од 130 улога, од којих само на немом филму преко 117. Већ крајем Првог светског рата Краус се афирмисао као један од водећих карактерних глумаца, али због непривлачне појаве и прилично безизражајног лица режисери му на почетку каријере нису поверавали главне улоге. И поред тога он се прославио играјући такозване друге главне улоге, обично негативаца и супарника водећих ликова филма које су, по правилу, отелотворавали Емил Јанингс и Конрад Фајт. Тада би из другог плана искочила његова моћна глумачка појава, којом би често засењивао много популарније филмске звезде. Уз већ поменуту глумачку технику, Вернер Краус био је изузетан мајстор маске, због чега је у сваком филму изгледао потпуно друкчије. Улога по којој се највише памти свакако је она насловна у филму Кабинет доктора Калигарија (Das Kabinett des dr. Caligari) Роберта Винеа из 1919. године, делу парадигматичном за цео правац филмског експресионизма. И данас се његова рола доктора Калигарија, злочинца подвојене линости, изведена грчевитом и махнитом глумом и гегајућим кретњама у фантастичном геометријском декору, сматра архетипском и једном од најважнијих у целокупној историји филма. Од тада па до краја немог периода Краус наступа у многим експресионистичким филмовима, али и делима камершпила, типа камерне драме, насталих из експресионизма, као што су: Крхотине (Scherben) из 1921. Лупуа Пика (Lupu Pick), Музеј воштаних фигура (Das Wachsfigurenkabinett) из 1924. Паула Ленија, Прашки студент (Der Student von Prag) из 1926. Хенрика Галена и други. Глуми и у многим екранизацијама познатих књижевних дела: Браћа Карамазови (Die Brüder Karamasoff) из 1921. Димитрија Буховецког и Карла Фрелиха, Отело (Othello) из 1922. Д. Буховецког, Јосиф и његова браћа (Josef und seine Brüder) из 1922. К. Фрелиха, Тартиф (Herr Tartüff) из 1926. Фридриха Вилхелма Мурнауа итд. Ништа мање упечатљиве нису ни Краусове глумачке егзибиције у ролама историјских личности, на пример Робеспјера у Дантону из 1921. Д. Буховецког, лорда Вилијема Хамилтона у Леди Хамилтон (Lady Hamilton) из 1921. Рихарда Освалда, Понтија Пилата у И. Н. Р. И. из 1923. Р. Винеа, Наполеона Бонапарте у Наполеону на Светој Јелени (Napoleon auf St. Helena) из 1929. Л. Пика итд. Ипак, најделотворнију сарадњу остварује с једним од водећих немачких редитеља Георгом Вилхелмом Пабстом у филмовима Благо (Der Schatz) из 1923, Улица без радости (Die freudlose Gasse) из 1925. и посебно успешно у остварењу Тајне једне душе (Geheimnisse einer Seele) из 1926, једном од првих филмова насталих под утицајем психоанализе, на чијем је сценарију сарађивао лично Сигмунд Фројд.

У звучном периоду Вернер Краус више је био посвећен позоришту него филму, на коме је наступио само четрнаест пута. За разлику од многих познатих глумаца који су напустили Немачку после доласка националсоцијалиста на власт 1933. године, Краус је остао у земљи и убрзо био проглашен за „државног глумца”. У „гебелсовској кинематографији” третиран је као један од чланова велике четворке најистакнутијих глумаца, у коју су убрајани и Емил Јанингс, Густав Гриндгенс и Хајнрих Георге. Најпознатије Краусове роле у нацистичкој кинематографији биле су оне у филмовима Густава Уцицког (G. Ucicky) Јорк (Yorck) из 1931. и Човек без имена (Mensch ohne Namen) из 1932, као и у остварењу Ханса Штајнхофа Роберт Кох (Robert Koch, der Bekämpfer des Todes) из 1939. у коме је поред Емила Јанингса у насловној улози, тумачио доктора Рудолфа Вирхова, опонента славног научника. После Другог светског рата, у време тзв. денацификације, Краусу је као и многим другим глумачким и редитељским перјаницама из времена Хитлеровог режима био забрањен рад на неколико година. Главни разлог за забрану у конкретном Краусовом случају било је његово учешће у „најозлоглашенијем” пропагандном филму нацистичке епохе Јеврејин Зис (Jud Süß) Фајта Харлана из 1940, у коме је наступио у чак три улоге. После укидања забране, Краус је глумио у само два осредња филма, а последњи успех остварио је 1955. године као редитељ позоришног комада Побуна на Кејну (The Caine Mutiny), познатог америчког писца Хермана Воука, који је годину раније на филму екранизовао Едвард Дмитрик с Хемфријем Богартом у главној улози. Вернер Краус умро је у Бечу 20. октобра 1959. године.

Остављајући по страни идеологију и Краусов политички и људски опортунизам за време нацизма, можемо рећи да његови филмски наступи и данас делују необично уверљиво и свеже и сврставају га међу највеће глумце седме уметности у првом веку њеног постојања.

Александар Саша Ердељановић