Мало је редитеља који су до највећих дубина свога срца али и разума били везани за политичку идеју и идеологију као Александар Петрович Довженко (1894–1956). Свет хуманости и бескласног друштва, братства „уједињених радника, сељака и леве интелигенције”, никада није био лепше и поетичније преточен на филмски универзум него у визији овог тихог Украјинца, родом из далеке периферијске Сосњице, сељачког сина, потомка малоруских козака припреманог за учитељски позив, затим ратника у Првом светском рату, постреволуционарног комесара за просвету, дипломате, писца и новинског илустратора и напокон синеасте, и то једног од највећих у историји кинематографије. Већ први Довженкови филмови, Васја реформатор и Плод љубави (оба из 1926. године), уносе у младу совјетску кинематографију елементе бурлеске и слепстика, тако омиљених жанрова америчког филма, откривајући његов вансеријски смисао за смех и смешно, који га неће напустити ни у каснијим „кратким сегментима” озбиљних, драмско-револуционарних дела. Да је подједнако успешан и у популарном, шпијунско-криминалистичком жанру, потврђује Торба дипломатског курира (1927), маштовита прича екранизована у тренутку када су Лењинови политички настављачи – Стаљин, Троцки, Зиновјев, Камењев и други – уживали највећи углед у свету. Али убрзо „наводно јединство” међу бољшевичким вођама пуца и све се претвара у ковитлац оптужби и противоптужби, иза којих следе суђења, прогонства, убиства у име „најхуманије религије XX века” чији је једини исправни и универзални тумач постао „хазјаин” Стаљин.

И управо тада, у време најцрње колективизације, уништења „кулака”, пресељења читавих народа с једне на другу страну „најдемократскије земље на свету”, ликвидације стотина хиљада „западних провокатора и шпијуна”, међу којима су четири петине биле вође бољшевичке партије и Октобарске револуције, настају филмска ремек-дела незаборавног редитељског трилинга Ајзенштајн–Пудовкин–Довженко. Помало у сенци прве двојице, који су наизглед били већи експериментатори и револуционари јер су примењивали нове редитељско-монтажне захвате, стоји неправедно Александар Довженко и његова филмска трилогија: Звенигора (1928), Арсенал (1929) и Земља (Земљя, 1930). Та три тематски различита али естетски хомогена, јединствена и непоновљива остварења могу се објаснити и препричати са само две речи – поезија и револуција. У Звенигори легенда о закопаном благу која се протеже кроз више векова везује се за неизбежну револуцију. Борба малоруских радника с капиталистима и шовинистима у предвечерје Првог светског рата у Арсеналу најављује надолазећу револуцију. Космичку промену на украјинском селу у Земљи, у којој се мењају економски и политички односи, али и људи и њихове судбине, такође изазива револуција. А та свеприсутна револуција која извире и из срца и из душе, широка као река, дубока као планински поток, непрегледна као житна поља плодне Украјине, снажна и бесмртна као раздрљене груди радника који не узмиче пред десетоструко јачим непријатељем, код Довженка је чиста поезија, савршена визуелна симфонија, јер он је човек, идеалиста, алтруиста...

Но, дошле су и тридесете, са „ждановљевистичким” забранама, паљењем филмова, прогонима књижевника, глумаца, редитеља... Иван (1932), Аероград (1935), Шчорс (1939), и даље су примери филмске мудрости, али се у њима очитавају зрнца неспокоја и несигурности. Дашак топлог ветра долази с великим Отаџбинским ратом, где још једном у борби за очување Родине свемоћни Коба дозвољава широкој и лепршавој словенској души да се размахне. Тада настаје Довженкова Битка за нашу совјетску Украјину (1943), један од најбољих документарних филмова о Другом светском рату.

Али рат се завршио само на папиру, јер је још пуних осам година свевидећа „орвеловска” репресија над духом и телом трајала без наде у окончање. Мучна искуства која је Довженко доживљавао за време сакаћења и уништавања његове „лабудове песме”, биографског филма Мичурин, из 1948. године, забележена у његовом Дневнику, показују да је филмски песник најзад схватио где живи, али да је у њему још опстајала вера. Огорчен и прекинут у раду на врхунцу стваралачке креативности, Довженко умире 1956. не успевши да екранизује гомилу замишљених ремек-дела и да дочека то боље сутра.

И данас, више од шест деценија после његове смрти, очишћено од идеологије, испрано од зуба времена, у свој својој лепоти, искрености и једноставности, Довженково дело сија вечним сјајем. Најузвишенију посвету великом аутору оставио је савременик и пријатељ Сергеј Ајзенштајн пишући о Довженковом грандиозном филму Звенигора: „Сасвим модеран и митолошки у исти мах, пун хумора и хероизма. Има у њему нечег гогољевског”. А дело је само огледало аутора, додајем ја.

Александар Ердељановић