Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца Законом о називу и подели Краљевине на управна подручја од 3. октобра 1929. године постала је Краљевина Југославија, а промена назива државе поклапала се и са измењеним односом према домаћој кинематографији, пре свега према документарном филму. Као што смо видели, у Краљевини СХС филмска продукција у потпуности је била препуштена приватној иницијативи заљубљеника и пионира филма, без икакве државне подршке, а кинематографска делатност практично није била правно регулисана. Једино су постојале, још од 1918. године, разне уредбе о цензури филмова, што је било у локалној надлежности органа Министарства унутрашњих послова, док су питања промета и приказивања филмова регулисана разним општим прописима, на пример Законом о радњама и слично. Стога се почетком тридесетих година јављају иницијативе да се питање приказивања, промета и производње филмова законски целовито реши и уведе ред у ту област, а с друге стране подстакне домаћа производња. Међу водећим иницијаторима за доношење новог закона били су др Иван Чок, адвокат и функционер Министарства трговине и индустрије, и Милан Марјановић, шеф Прес-бироа Владе Краљевине Југославије. Милан Марјановић, књижевник и патриота, присталица интегралног југословенства, био је добро упознат с проблемима кинематографије, јер је почетком двадесетих година водио филмску лабораторију Школе народног здравља у Загребу и директно био укључен у производњу едукативних и документарних филмова посвећених хигијени и здрављу. Њихова иницијатива крунисана је доношењем Закона о уређењу промета филмова који је проглашен 5. децембра 1931. Нови закон регулисао је два основна подручја: послове у вези с увозом филмова из иностранства, и још битније, послове у вези с производњом и приказивањем домаћих филмова у биоскопима. Сва та делатност била је у надлежности Министарства трговине и индустрије у сарадњи с Министарством унутрашњих послова, а непосредно се остваривала преко новоформиране Државне филмске централе као самосталне институције при Министарству трговине. Закон је прецизирао следеће задатке Државне филмске централе: 1) да уређује и надзире увоз, производњу и промет филмова; 2) да унапређује домаћу филмску производњу; 3) да помаже васпитну и корисну пропаганду филмова. Регулисано је, такође, и да се сви филмови намењени промету (и домаћи и страни) морају регистровати код Државне филмске централе, преко које се предају на цензуру.

Најзначајнији допринос новог закона био је покушај да се заштити домаћи филм. Наиме, закон је предвиђао да сваки биоскоп у Југославији на сваких 1.000 метара увезеног филма мора да прикаже (или да произведе) 70 метара домаћег (то је као прелазно решење важило за 1932. годину; наредних година тај однос требало је да буде још повољнији, 1.000 према 150). Законодавац је посебно водио рачуна и о подстицају продукције документарних филмова, па су тако чланом 9 биоскопи обавезани да приликом сваке представе прикажу и један или више документарних филмова, од којих најмање 50 процената треба да буду домаћи.

Сва та решења снажно су подстакла домаћу продукцију и забележен је нагли скок броја снимљених филмова, нарочито документарних. Нажалост, као што се дешава и данас, жеља за профитом надвладала је добре намере законодавца. Власници биоскопа и велики филмски дистрибутери су се организовали и извршили притисак на власт, те су чланови закона који су подстицали домаћу производњу убрзо укинути, тако да након почетног узлета од 1933. домаћа продукција полако опада.

Паралелно с припремама за доношење новог закона Министарство трговине и индустрије почетком 1930. инцирало је оснивање Државног привилегованог друштва за производњу филмова, које би по налогу и за рачун државе снимало пропагандне, туристичке и наручене филмове. То предузеће није основано, али је исте године, на иницијативу неколико јавних радника из Београда и Загреба, основан Југословенски просветни филм – Задруга са ограниченим јемством. Циљ задруге био је да „систематским радом суделује, сарађује и даје подстрек за стварање домаће филмске индустрије”. Документација о оснивању друштва није сачувана, као ни податак о томе ко је уложио капитал и каква је била његова структура, али је несумњиво да је иза целог пројекта стајала држава и да је ЈПФ имао њену снажну потпору. За ЈПФ је набављена најсавременија опрема и техника и ангажовани су већ проверени филмски ствараоци (Јосип Новак, Миодраг Мика Ђорђевић, Антон Хари Смех, Стеван Мишковић, Станислав Новорита, Александар Герасимов, Михајло Ал. Поповић и други). Да је иза њега стајала држава говори и чињеница што је седиште друштва било у Улици кнеза Милоша број 6 (у истој згради где се налазила и Државна филмска централа). ЈПФ је врло брзо постао наш највећи филмски произвођач, који је само у наредних неколико година снимио преко 60.000 метара филма из свих крајева Краљевине и извезао неколико хиљада метара филма у иностранство ради пропаганде Југославије.

Југословенски просветни филм снимао је углавном по наруџби Прес-бироа и других државних органа, а бројне документарне филмове настале током првих година делатности у својим проспектима дели на неколико категорија. То су прво тзв. династички филмови који прате краљевску породицу (Боравак Њ. В. краља у Загребу, Пут Њ. В. краља и краљице кроз Босну, Херцеговину и Далмацију, Живот наших краљевића на Бледу, Освећење Школе краља Александра у Горњем Милановцу, сви из 1931, Краљица на тенис игралишту, Зимске вежбе наших краљевића, Краљевићи на Јадрану, Лов Њ. В. краља у Камнишким Алпима, настали 1932–1933. и многи други). Другу и по обиму највећу групу чине тзв. поучни филмови и филмови о лепотама Краљевине, која је својим географским положајем, историјом, културном и религијском разноликошћу пружала сниматељима ЈПФ богат материјал за бројне репортаже и филмове, па и читаве серије посвећене одређеним крајевима. Међу најзапаженијим остварењима из те групе јесу Кроз земљу наших царева и краљева (1932) Станислава Кракова, Симфонија воде, У фјорду Боке Которске, У царству снова и бајке (сва три из 1932) Јосипа Новака –  први наши филмови добитници иностраних награда); затим Лепа наша отаџбина (1932, снимили Јосип Новак, Миодраг Ђорђевић и Станислав Новорита), Југославија земља контраста (1932, снимили Јосип Новак и Хари Смех) и Под југословенским небом (1934) Миодрага Мике Ђорђевића, до тада наши најбољи туристички филмови приказивани и у Француској, Холандији, Румунији, Чехословачкој, Београд, престоница Краљевине Југославије (1932), најзначајнији међуратни филм посвећен Београду, те серија од двадесет четири филма Кроз нашу земљу (1935) и многи други. Тешко је утврдити тачан број филмова из ове групе, пошто су у Југословенском просветном филму имали обичај да истим већ снимљеним материјалима дају различите наслове или да те материјале користе за монтажу нових остварења. Од спортских филмова можемо издвојити Први свесоколски слет Краљевине Југославије (1930), Зимски спорт у Словенији, Утакмице за веслачко првенство у Београду (1932) итд. Наравно, бројне су и политичке репортаже као што су Боравак председника Кр. Владе генерала Петра Живковића у Загребу и околним хрватским селима (1930), Састанак Мале Антанте (1932), Збор Југословенске националне странке у Сарајеву (1932), Збор југословенске сељачке демократије у Нишу (1933), Посета пољског сејма Народној скупштини (1933). Посебна пажња посвећена је војсци, ратној традицији и војним свечаностима. Из ове групе можемо издвојити остварења Реви трупе на Бањици (1931), Орлови Јадрана / Наша морнарица и хидроавијација (1931), Слава Пешадијског пука Краљеве гарде (1932), Освећење Храма славе у Скопљу (1934) и мени најдражи филм ове тематике Прослава ратника Јужне Србије у Скопљу (1934), где је забележена величанствена манифестација патриотизма уз тонски снимљене говоре генерала Милана Недића и књижевника и редитеља Станислава Кракова.

Напоменимо још да је Југословенски просветни филм издавао и властите филмске журнале: Филмска недеља, Београдски журнал (1932/33), На плавом Јадрану (1934/35), Филмски магазин (1935–1937) и Тонжурнал (1936). Југословенски просветни филм је сарађивао, давао своје представнике и услуге при снимању страних филмова у нашој земљи (Фантом Дурмитора, А живот тече даље), и као резултат такве сарадње у копродукцији с чехословачким А. Б. филмом настао је и први звучни документарни филм о Београду Београд (1932), са шармантним музичким нумерама дечјег циганског оркестра с Чубуре, певачице Наде Перић и циганске капеле браће Предрага и Ненада Грачанина у кафани „Рудничанин”.

Са становишта историје српског документарног филма Југословенски просветни филм свакако је био најзначајније филмско предузеће Краљевине Југославије. У њему су окупљени најзначајнији домаћи филмски ствараоци, остварена је богата документарна продукција завидног квалитета, а његови филмови и журнали били су радо гледани у свим крајевима земље. Овим текстом, заправо, само смо дотакли прве године делатности тог предузећа, које по значају и квалитету својих остварења захтева озбиљну студију каква до данас, нажалост, није написана.

Божидар Марјановић