Двоброј часописа Кинотека за децембар 2019. и јануар 2020. управо је изашао из штампе. Директор Југословенске кинотеке Југослав Пантелић у уводнику скреће пажњу на текстове о великанима светског филма Федерику Фелинију и Лоренсу Оливијеу, интервјуе са директором ФЦС-а Горданом Матићем, јужнокорејским редитељем Бонг Џон Хоом и чилеанским документаристом Патрисиом Гузманом, прилоге о стваралаштву професора Владе Петрића и композитора Зорана Христића, о трендовима и филмским програмима телевизија током зимских празника…

 

Поводом сто година од рођења Федерика Фелинија (1920–1993), Кинотека ће у јануару приказати ретроспективу аутора чија дела живе и данас, а часопис доноси текст који је о великану италијанског и светског филма својевремно написао Динко Туцаковић, некадашњи управник Музеја кинотеке.

„Кловн који је постао краљ. Краљ филма. Вечити дечак Федерико Фелини у свету филма препознао је просторе апсолутне илузије које му нису понудили циркус и стрип, његове највеће љубави, пре тога”, писао је почетком 2000-их Туцаковић поводом ретроспективе која је у Кинотеци приређена у сарадњи са Италијанским центром за културу у Београду.

На насловници часопис први пут има илустрацију која је наменски направљена. Мотив је Градиска из Фелинијевог Амаркорда, а аутор је Вук Попадић, који од првог броја потписује дизајн часописа.

Сандра Перовић је интервјуисала јужнокорејског редитељеа Бонг Џон Хоа, аутора вишеслојне друштвене сатире неолибералног капитализма и класне хијерархије – филма „Паразит”.

„Мислим да је „Паразит” крими трилер – црна комедија – породична драма – акциони филм. Немогуће га је дефинисати”, изјавио је Бонг Џон Хо. На питање о инспирацији за тај филм одговорио је да се упркос напретку технологије јаз између сиромашних и богатих не смањује, што га и брине и растужује, те додао: „Чланови сиромашне породице у филму „Паразит” прилично су паметни и способни. Да имају посао, с тим умећем сигурно би били успешни. Али они немају посао и то је заправо слика економске ситуације с којом се суочавамо у Јужној Кореји, али и на свим меридијанима”.

Директор Филмског центра Србије, редитељ Гордан Матић одабрао је филмове за децембарски програм Мој избор, али не као редитељ већ као гледалац који се у биоскопу препушта осећањима. У интервјуу са Зорицом Димитријевић присетио се филмова који су снажно деловали на њега тешких деведесетих година у родном Крагујевцу. Као пресудну особину за добар филм навео је искреност, савремену домаћу филмску сцену оценио је као веома вибрантну, а Кинотеку је описао као наше благо, велики и јединствени трезор.

Циклус Великани светског филма у децембру посвећен је Лоренсу Оливије, о чијем опусу пише Катарина Николић под насловом „Креативни универзум у шакама глумачког генија”. Оливије (1907–1989), најпознатији тумач Шекспирових ликова, оцењује ауторка, „камелеонски се прилагођавао различитим улогама, противио техници метод ектинга, инсистирајући на развоју глумачке личности изван и унутар улога, верујући да свако треба да развије сопствени метод, ма шта то било”.

На почетку каријере искључиво је био окренут позоришту, али се након успеха „Орканских висова” Вилијама Вајлера и „Ребеке” Алфреда Хичкока, ипак окренуо филмском платну, пише Катарина Николић истичући његова невероватна извођења Хамлетовог монолога „Бити или не бити” на литици и говор насловног јунака камери на почетку филма „Ричард III”.

У рубрици Из личног угла Слободан Аранђеловић пише о чилеанском редитељу Патрисију Гузману, чији су документарци „Кордиљери снова” (2019) и „Седефно дугме” (2015) приказани на недавној Слободној зони, а са „Носталгијом за светлошћу” (2010) чине трилогију посвећену историји, природним лепотама и животним тегобама Чилеанаца. „Носталгично обојено остварење раскошне визуелне лепоте награђивано је оправдано на бројним фестивалима широм света”, истиче Аранђеловић.

Ту је и интервју који је са Гузманом 2011. године у Рио де Жанеиру водио Предраг Драгосавац. „Његов темељни филозофски и ауторски став јесте да друштвено памћење није дато само по себи, већ да се за њега треба (из)борити. Сматра да би та борба требало да буде заједничка и тимска, али дубоко верује у појединца и појединачни глас који ствара разлику. Свестан је, такође, и да се друштвено памћење данас креира у једном комплексном процесу који је на много начина парадоксалан”, наводи Драгосавац.

У рубрици Филм и телевизија објављен је текст Ивана Карла, секретара за културу Београда „Ново доба за новогодишњи програм”. Карл подсећа да су некада удружени југословенски ТВ центри недељно приказивали седам-осам наслова, колико данас за 24 сата пусти један од тридесетак свима доступних кабловских филмских канала.

„Постојали су редовни циклуси Фестове премијере, Оскаровци, Зимски и Летњи биоскоп, које је покренуо Радослав Зеленовић, а наставио Небојша Ђукелић. Када сам се много година касније нашао на њиховом месту, као уредник филмског програма, све те формате вратио сам на РТС. О још једном стандарду тог времена водио сам рачуна, о новогодишњој филмској понуди, да буде балансирана између онога што људи очекују, али и треба да виде”, пише Карл, разматрајући шта би данас „могао и требало да буде пожељан новогодишњи филмски програм конвенционалних телевизија општег типа, у доба Нетфликса и специјализованих филмских канала”.

Пројекат Vip Кинотека настављен је дигиталном рестаурацијом филма „Нешто између” Срђана Карановића, а часопис преноси критику коју је о том филму написао Небојша Ђукелић, за магазин НИН 1983. године под насловом „Случајности и правила”. Ту су и фотографије са недавне премијере нове копије ове сетне и духовите приче о америчко-српском љубавном троуглу.

Часопис представља и нови пројекат Кинотеке – аудио-визуелна снимања и архивирања разговора са најзначајнијим ствараоцима српске филмске уметности, који су уједно сведоци збивања у кинематографији, али и у друштву на овим просторима у бурним деценијама за нама. У првом циклусу снимљено је пет опсежних интервјуа с редитељем и сценаристом Гораном Марковићем, глумицама Миром Бањац и Бранком Петрић, критичарем и теоретичарем, некадашњим директором Кинотеке Жиком Богдановићем и филмским сниматељем, некадашњим деканом ФДУ Предрагом Пегом Поповићем.

Рубрика Са полица библиотеке посвећена је књизи „Чаробни екран” истакнутог филмског теоретичара, историчара и аутора проф. др Владимира Владе Петрића, који је преминуо у новембру ове године. Већ на почетку дуге и плодне каријере објавио је ову студију о природи филма као уметности. Петрић детаљно и систематично разматра да ли је филм аутохтона уметност са специфичним, само њему својственим изражајним средствима и истиче да „филм треба да делује посебном организацијом покретних слика, особеним складом између њиховог садржаја, значења и њихових спољашњих промена, кретњи, што у гледаоцу изазива један нарочит, речима неисказив, доживљај”.

Следе одломци из књиге Владе Петрића „Развој филмских врста”. Обимно дело започиње представљањем предисторије кинематографије, уз оцену да су сви ти „занесењаци, експериментатори, мистичари и чаробњаци желели да остваре чудо, да оживе слике стварности”.

Поводом манифестације Дани словеначког филма, која је у децембру одржана у Кинотеци пети пут, савремену словеначку продукцију представља Нерина Т. Коцјанчич у тексту „Шаролики травњак словеначког филма”.

„Карактеристика словеначке филмске продукције је велика шароликост. У њој можемо наћи све – од класичне драме па до жанровских остварења. Недостаје само историјска епопеја у коју би се морао инвестирати читав годишњи филмски буџет Словеначког филмског центра”, пише ауторка, која у том центру води одељење за промоцију и дистрибуцију.

У овом броју забележено је да је за филмске портрете објављене у Кинотеци Вук Попадић добио Плакету Међународно Златно перо Београда. Награда му је свечано уручена 7. новембра на отварању јубиларног, 50. Златног пера Београда – 15. Међународног бијенала илустрације, у организацији Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије.

У рубрици In memoriam Маријана Терзин Стојчић у тексту „Божанствени шумови Зорана Христића” пише о богатој каријери истакнутог српског композитора, који је и двоструки добитник Златне арене у Пули, 1967. за музику у „Хасанагиници” Миће Поповића и 1969. за музику у филмовима „Вране” Љубише Козомаре и Гордана Михића и „Хороскоп” Боре Драшковића.

Сарадници Кинотеке у рубрици Трагови на филму подсећају и на стваралаштво других недавно преминулих уметника – глумице Марије Баксе (аутор Ђорђе Зеленовић), глумице Дајен Керол и аутора и глумца Жана Пјера Мокија (Петар Михајловић), редитеља Војтеха Јасног (Ненад Беквалац), те продуцента Бранка Лустига, редитеља Јана Шмита и глумца Мишела Омона (Бранислав Ердељановић).

Уз атрактиван избор фотографија, часопис објављује и репертоар за децембар и јануар у Сали Макавејев и у малој сали Кинотеке у Узун Мирковој улици.