У програму Мој избор биће приказани омиљени филмови др Јелисавете Благојевић, редовне професорке на Факултету за медије и комуникације, чије су области истраживања савремена политичка филозофија, родне и queer студије, а филм љубав још из доба младости и честих одлазака у Музеј Југословенске кинотеке. Др Благојевић каже да воли структуру коју носи наратив производећи и преиспитујући значења, али не занемарује ни аспект покретних слика и музике, те додаје да је гледање филма за њу телесно, емотивно и интелектуално искуство у којем се та три сегмента непрестано преплићу. У интервјуу за наш часопис говорила је и о филму као о пропагандном средству, третирању теме рода у седмој уметности, савременој домаћој продукцији.

По ком сте критеријуму саставили ову листу? Шта је њен заједнички именитељ?

– Углавном ми се чинило да је десет филмова премало за неки критеријум. Једна од могућности била је да свих десет филмова буде Кабаре, али сам од тога због разумљивих разлога убрзо одустала. Једном сам негде прочитала да је Кабаре мјузикл за оне који мрзе мјузикле. Зато ја волим тај филм, јер се он на стилски наизглед лаган начин бави заправо врло озбиљним темама, успоном нацизма, сексуалношћу. И свешћу друштва које кроз то пролази. На крају, одлучила сам да се на листи нађе првих десет филмова који ми падну на памет, којима се обрадујем када на њих помислим и у којима постоји нека сцена коју баш волим. Задовољна сам избором, мада ми и даље тешко пада што се много добрих, генијалних филмова није нашло на листи. У том смислу преовлађујући критеријум очигледно је дошао из неке мешавине емотивног и интелектуалног искуства у вези с одабраним филмовима.

Да ли су на избор одређених филмова утицала ваша професионална интересовања?

– Чини ми се да је обрнуто – да је на избор мојих професионалних интересовања утицала одређена склоност према драматургији људских живота и међуљудских односа коју проналазимо и на филму. Касније сам ту емотивну димензију филмских прича покушала да теоретизујем у неким својим књигама. Реч је, на пример, о филмовима Eyes Wide Shut Стенлија Кјубрика и The End of the Affair Нила Џордана.

Сви наслови с ваше листе имају јаке приче. Да ли је сценарио оно што вас првенствено занима?

– Да, ја очито волим структуру коју носи наратив производећи и преиспитујући значења. Наравно, не занемарујем ни друге аспекте филма, пре свега то што он почива на покретним сликама које су у стању дословно да вам изазову неку врсту прекида и у трену вам уздрмају, па чак и разбуцају неки клише, као ни музику или њено одсуство, различите звучне елементе који доприносе причи или је коментаришу на мање или више суптилан начин, ритам, перцепцију и слично. Гледање филма за мене је телесно, емотивно и интелектуално искуство у којем се та три сегмента непрестано преплићу у својим променљивим интензитетима.

Када је и како почела ваша веза са седмом уметношћу? Да ли сте често посећивали Музеј Југословенске кинотеке?

– Одласци у Музеј у Косовској улици једна су од најлепших успомена из младости. Многе људе које сам касније упознала памтим из тог периода из Кинотеке. То је био један свет за себе који је, чини ми се, остао да живи у сећањима многих генерација као оно што нас повезује.

Шта за вас представља добар филм? На основу чега одлучите да одвојите време за гледање неког новог филма – у биоскопу или код куће?

– Пре свега, волим неке ауторе, па то по себи буде довољна препорука да одгледам неки њихов нови фим. Осим тога, неретко ме заинтересује и тема којом се филм бави. Често гледам филмове поново. То највише волим. А најчешће их гледам када сам депресивна и бежим у друге животе и светове. Филмови и књиге за мене су и даље најбољи начин да се повремено отискујем у нешто друкчије и да се помало обнављам.

Дуго се говорило да је филм најбоље пропагандно средство. Каква је ситуација данас с обзиром на нове медије?

– Филм и даље остаје једна од најутицајнијих идеолошких платформи, посебно мејнстрим продукција, која је увек ту да вам најави надолазећу идеологију. Данас све подлеже пропагандној машинерији и тога, наравно, има и на филму. Сетимо се прошлогодишњег остварења Green Book или Two Popes, које је недавно избацио „Нетфликс”. Када их оголите од идеолошке матрице, ти филмови чак вам се и допадну, дирну вас, или вам буду забавни и духовити. Тога ће бити увек. Увек ће нека политика с мање или више успеха покушавати да обликује и усмерава стварност и јавно мнење. С друге стране, можда ми не гледамо исте филмове као млађи људи којима су често ближи нови медији, али када студентима и студенткињама задам задатак да гледају неке од класика, поједини врло лако препознају да су видели ремек-дело које има потенцијал да их мења.

Где је, према вашем мишљењу, место домаћег филма на српској културној сцени?

– Та прича иста је већ годинама, ту и тамо понеки аутор или ауторка захваљујући огромном ентузијазму и самоорганизовању успеју да обезбеде новац и сниме филм вредан пажње, али држава, нажалост, није много заинтересована за то да донесе неке важне одлуке о том питању и препозна и стимулише оне који су талентовани. Државу углавном занима профит, или пак теме које се тичу национа, историје и изградње имиџа моћне државе, мада јој ни то често не полази за руком. Али добри домаћи филмови, а било их је деценијама уназад, успели су да преживе лошу културну политику државе и да ипак обликују културну стварност бројних генерација.

Како оцењујете третирање теме рода у савременој продукцији?

– Питања рода била су и остала велика тема филмске уметности. Ствари се, међутим, нису много промениле. Брине то што су те теме све заступљеније, а да је притом све мање јасно због чега су оне заправо важне. Постају део неког филмског мејнстрима који, уосталом као и у другим областима друштва, уметности и политике, све поједностављује, присваја, банализује, пребројава.  Ипак, морам да кажем да су од 2017. године до данас снимљене неке за мене важне „женске серије”, на пример Big Little Lies Дејвида Е. Келија, Handmaid’s Tale Бруса Милера, Sharp Objects Марти Ноксон, или филм Миљеница Јоргоса Лантимоса, који нам прича причу потпуно из женског угла. Чини ми се да последњих година врло често серије воде главну реч и да се идеолошка машина померила у том правцу.

Зорица Димитријевић