Комеморација поводом смрти прослављеног филмског композитора и професора примењене музике Зорана Симјановића, који је преминуо прошлог месеца од последица корона вируса, одржана је 13. маја у Југословенској кинотеци у присуству чланова породице, пријатеља и сарадника једног од најпопуларнијих и најцењенијих филмских стваралаца на овим просторима.
О Симјановићевом животу и уметничком раду говорили су директор Кинотеке Југослав Пантелић, некадашњи директор те институције Радослав Зеленовић, глумица Тања Бошковић, представник Удружења композитора Србије Раде Радивојевић, професор ФДУ Зоран Максимовић, редитељ Горан Марковић, а прочитан је и текст Симјановићевог брата Дејана Симјановића.
Југослав Пантелић је истакао изузетан таленат и огроман уметнички допринос Симјановића.
„Окупили смо се да одамо почаст, намерно нећу рећи последњу почаст, Зорану Симјановићу Симкету. Тешко ми је да са ове бине погледам у правцу дворане Макавејев и да га не видим како седи ту. Заправо мислим да ћу увек када будем у овој сали видети Симкета и чути његов глас како говори: „Чује се звук, иди реци овима да смање ово, да појачају оно. Доћи ћу у кино кабину да изоштримо…“.
„Недостајаће. То је човек који је уткао свој таленат за који нема мерне јединице, јер наш језик није довољно богат да опише шта је он све поседовао, а на срећу и шта је оно што нам је дао. Дао је много, превише. Хвала му на томе. Дао је нама, својим савременицима, али и онима који ће тек доћи. Када помислимо на неки наш велики филм, и пре него што видимо слику, чујемо музику коју је компоновао Симке. Велико је задовољство чувати у Кинотеци толико важних и вредних филмова у које је своју душу уткао Симке. Не постоје речи да опишемо значај његовог опуса не само у нашој култури и филмској уметности, већ и европској и светској“, рекао је Пантелић.
На Симјановићево стваралаштво подсетио је снимак дела концерта с његовом музиком из серије „Грлом у јагоде“, филмова „Специјално васпитање“, „Маратонци трче почасни круг“, „Балкан експрес“, „Петријин венац“, а приказан је и кратки документарни филм у којем Симјановић говори о свом раду, снимљен почетком ове године поводом награде за животно дело коју му је доделио Мартовски фестивал.
Филмски критичар Павле Симјановић прочитао је текст свог оца Дејана, Зорановог млађег брата који је навео родитељску причу да је Зоца, како су га звали, прво пропевао па тек онда проговорио. У топлом и духовитом тексту Дејан Симјановић се присећа низа детаља из детињства и младости, периода школовања, развоја, игре и бескрајног талента свог старијег брата.
Радослав Зеленовић је рекао да се „опрашта од вишедеценијског искреног пријатеља, а професионално од највећег и најплодотворнијег композитора филмске, и не само филмске, музике југословенске кинематографије“.
Подсетивши да је Симке почео као један од родоначелника рокенрола код нас, истакао је да ће остати запамћен највише као творац музике за покретне слике, али да је радио и за телевизију и позориште и био успешан педагог.
Зеленовић је рекао да је Симјановић био педантан и све архивирао, преносећи своју музику на нове носаче звука и то за 69 играних филмова, 66 ТВ серија, 50 цртаних филмова и преко 500 ТВ спотова и сам је израчунао да је то 11.000 минута музике.
„Надам се да ће око његовог легата бити мало проблема, јер је све до детаља сређено и пописано. Његово стваралаштво је до те мере постало опште добро да је нераскидиви део нашег музичког образовања“, оценио је Зеленовић.
Тања Бошковић је изјавила да никада није срела човека који „толико дубоко није био појединачан“ већ у пару са својом супругом Љиљом.
„Никад другачије и не могу да га замишљам него као њих двоје као једно. Лако је Симкету кад је био вољен тако јако и кад је имао кога тако јако да воли. Лако је нашој кинематографији, њу је Симке суштински потпуно одвојио од земље и претворио је у нешто друго, дивно. Лако му је било, чини ми се, чак и умрети зато што је знао да је бесмртан“, рекла је Тања Бошковић.
Раде Радивојевић истакао је да је уважени колега и члан Удружења композитора Србије Симјановић био „један од наших најеминентнијих стваралаца примењене музике чија су дела обележила српску музичку сцену у протеклих више од пола века, захваљујући његовој плодној и разноврсној делатности“.
„Његов рад одликовао је високи професионализам, посвећеност и потпуна преданост самом пројекту“, дајући сваком од њих оригинални печат, суверено демонстрирајући раскош свог талента и способност да се прилагоди природи медија, рекао је Радивојевић, додавши да нам је Симјановић оставио богато наслеђе систематизовано на 30 компакт дискова.
Зоран Максимовић са ФДУ навео је реченицу која се често могла чути од апсолвената на катедри за снимање и дизајн звука: „Остао ми је само Симке и дипломски“.
„Не зато што је професор примењене музике Симјановић био строг, него зато што је волео свој посао и желео да и његови студенти заволе или бар разумеју примењену музику“, рекао је Максимовић, присетивши се и свог пријемног испита на ФДУ код Симјановића, на тек формираној катедри за снимање и дизајн звука крајем 90-их година, као и њихове касније сарадње као колега.
„Дивили смо се Зорану Симјановићу и били смо поносни што је био члан наше катедре“, рекао је Максимовић.
Горан Марковић, који је са Симјановићем снимио све своје филмове, приметио је да је умесно поставити питање: Ко је уопште био Зоран Симјановић.
„Мислим да је једини одговор да је био што год вам падне на памет. Он је могао све“, рекао је Марковић, присетивши се како је за снимање „Мириса пољског цвећа“ довео фрулаша који није могао да одсвира тему, „па је Симке узео фрулу, за пет минута научио да свира и одсвирао то“, а исто је и певачима и хору умео да отпева оно што је замислио.
![](https://www.kinoteka.org.rs/wp-content/uploads/2021/05/Simjanovic-Markovic-Kordon.jpg)
„Био је човек који се претварао у било шта што треба причи, што је део филма. Никада није музику правио за себе, за извођење на концерту. Његова музика – то су филмови које је урадио“, истакао је Марковић.
„Највише смо разговарали о тексту и тако је припремао музику, кроз разговор шта ћемо снимати. Онда би сео за свој отрцани пианино у дневној соби. Причамо и он кроз причу претвара то у нешто. То је био тај процес у њему“, рекао је Марковић, додавши да је касније, у дигиталној ери, Симке то одмах прихватио и фантастично употребљавао све иновације.
Према Марковићевим речима, Симјановић је „имао идеју да филмска музика не сме да се чује, да постоје само филмови“.
„Тек касније, из неколико пута, повезујете. Права филмска музика је за њега била нешто што је део приче, никада то није одвајао. Био је и одличан аналитичар. Често смо разговарали о текстовима. Кад нешто није ишло, често је то била драматуршка, а не музичка грешка“.
„Његова музика је ушла у све наше животе, а да тога нисмо ни свесни. То је оно чему је он тежио. Желео је да остави своју музику, то јест своју душу неприметно, непотписано, а ипак стално присутно“, потресено је закључио Марковић свој говор на комеморацији драгом пријатељу.
По завршетку скупа приказан је филм „Специјално васпитање“ редитеља Горана Марковића и композитора Зорана Симјановића.