Југословенска кинотека програмом „100 година надреализма“ обележава један век од рађања уметничког покрета који се базира на зарањању у воде несвесног и верује у свемоћ сна, а како је биоскопски доживљај неретко упоређиван и поистовећиван са сањањем, надреалисти су сматрали да је филм савршен медиј за примену њихових метода.

Овај циклус, чији је фокус на утицају овог значајног уметничког покрета и на филм, се наставља и током наредних месеци у програму Кинотеке. Од 6. до 8. априла у сали „Макавејев“ биће приказано осам француских и један шпански филм из 20-их и 30-их година 20. века, као и два америчка филма из 40-их.

Првог дана на програму су „Међучин“ (1924) Ренеа Клера (1924), „Шкољка и свештеник“ (1928) Жермен Дилак и „Механички балет“ (1924), који су режирали Фернан Леже и Дадли Марфи.

Филм редитељке Жермен Дилак, како у априлском броју часописа „Кинотека“ пише Никола Гоцић, фасцинира вишеслојношћу, провокативношћу, техничком префињеношћу и елоквентношћу у визуелном изразу, док гледаоца све дубље урања у немирно море сексуалних фрустрација насловног протагонисте.

Наредног дана приказују се „Андалузијски пас“ (1929) и „Златно доба“ (1930) Луиса Буњуела, као и „Пад куће Ашерових“ (1928) Жана Епштајна.

Буњуел и Салвадор Дали, уметници чија ће имена постати синоними за надреалистички покрет, у „Андалузијском псу“ усвајају психоаналитичке концепте и са дрском виспреношћу, а разиграни попут деце која се оглушују о правила, креирају двадесетоминутну загонетку - од мрава на длану до пресецања ока као најупечатљивијих сцена.

Филм „Златно доба“, Буњуелов дугометражни првенац чији сценарио такође потписује с Далијем, одлази још даље у non-sequitur вратоломијама и апсурдним мизансценским решењима (крава на брачном кревету), још смелије гура прст у око блазираној буржоазији и Католичкој цркви.

За 8. април најављени су француски филмови „Менилмонтан“ (1926) Димитрија Кирсанова и „Крв песника“ (1932) Жана Коктоа, шпански „Земља без хлеба“ (1933) у режији Буњуела, као и два филма америчке глумице и редитељке Маје Дерен - „Поподневне замке“ (1943) и „Ритуал у преображеном времену“ (1946).

Кокто у свом филму наставља традицију интроспективне археологије (ископавања по сопству) и поистовећивања крајности. Обрађује теме и осликава опсесије које ће га пратити до краја каријере - огледало као портал (између свесног и подсвесног / овог и оног света), очи на затвореним капцима (симултаност будности и уснулости духа)..., а све проткано (подтекстуалним) коментаром против хетеронормативности.

Маја Дерен је била кључна фигура за развој филмског надреализма током бурних четрдесетих и премда је одбацивала повезаност с покретом, њена интересовања (сан, идентитет, преображај, ритуал, магија и, у извесној мери, међукултуралност) истоветна су као код европских надреалиста у егзилу, оцењује Гоцић.