Јунски број часописа „Кинотека“ отвара се причама у вези с прославом јубилеја – 75 година Југословенске кинотеке. Ту су текстови о добитнику Златног печата Предрагу Микију Манојловићу и о госпођи Олги Добровић, која је основала Библиотеку кинотеке.

 

Рубрика Великани светског филма посвећена је редитељу Сиднију Лумету, а In memoriam редитељу Вељку Булајићу. Директор Југослав Пантелић у уводнику препоручује и интервју с филмологом Николајем Изволовом, поводом рестаурације чувеног филма Дзиге Вертова „Човек са филмском камером“ (1929), узбудљиву и помало тешку причу о сценаристи Љубиши Козомари, текст о представљању женских ликова на филму, приказ књиге Владе Петрића „Чаробни екран“, последњи наставак фељтона о британском хорору, као и други део фељтона о размишљањима српских надреалиста о филмској уметности.

У есеју „Глума је начин мишљења“ Јован Марковић пише да је Предраг Мики Манојловић у српску и југословенску кинематографију унео нови сензибилитет, обележио једну линију филмова с комплексним психолошким причама, а заједнички чинилац његове глуме јесте одређена мисаоност. Кроз читав његов импресиван опус провлачи се та интелектуална црта глуме – „субјективни однос глумца према улози, који се у случају Микија Манојловића увек осећа иако га је тешко у конкретним поступцима фиксирати и објаснити, као да је реч о некој мистичној игри у којој се глумац и лик стапају, али истовремено глумац задржава и одређену дистанцу према лику који тумачи и та дистанца оставља трагове, тешко објашњиве, али управо зато и привлачне, трагове што сведоче о том процесу који ће за велику већину нас увек остати тајна“.

Часопис посвећује пажњу првој управници Библиотеке кинотеке, госпођи Олги Добровић (1903-1994), која је имала круцијалну улогу у утемељењу највеће стручно-филмске библиотеке Балкана у то време. Била је изузетно образована, вредна и одговорна. Предано је водила каталогизацију и организацију писане грађе на којој се едуковала генерација најзначајнијих аутора тзв. новог југословенског филма, окупљала талентоване младе људе и међусобно их упознавала, па је Библиотека постала, како пише Радиша Цветковић, оно што бисмо данас назвали „creative hub”.

Следи текст „Одлучна и бескомпромисна madame“ у којем Слободан Аранђеловић истиче да су Олгу Добровић сви ословљавали мадам – из пијетета и поштовања, присећа се како је изврсно познавала свој посао и са колико је страсти и жара помагала корисницима да пронађу оно што им треба. „Током дружења са госпођом Добровић научио сам много. Била је одлучна, одмерена и крајње професионална. Остаће упамћена не само као иницијатор и оснивач библиотеке Југословенске кинотеке већ и као најутицајнији фактор, уз Филипа Аћимовића, у пропагирању филмске културе и стварању врхунског кинотечког имиџа у свету и код нас“.

О великану светског филма Сиднију Лумету пише Ана Марија Роси под насловом „Волео је филм и презирао Холивуд“, оцењујући да је режирао филмове који су изузетно добро старили. „Један од последњих филмских моралиста осликавао је последице предрасуда, корупције и издаје, славећи и појединачну храброст. Његове приче о савести постале су модерни амерички филмски класици. Њујорк је био фреска за већину његових најуспешнијих филмова. Говорио је да је Њујорк испуњен реалношћу, а да је Холивуд земља фантазије“, наводи ауторка у исцрпном и интересантном тексту, а цитира и део Луметовог интервјуа „Политици“ приликом посете Београду 1981. године.

Интервју за „Кинотеку“ дао је филмолог и историчар филма Николај Изволов који је реконструисао оригиналну верзију најпознатијег филма Дзиге Вертова „Човек са филмском камером“ (1929), чија ће прва пројекција ван Русије бити у Кинотеци, на 26. Фестивалу нитратног филма. У разговору с Миленом Гвозденовић истакао је да „сада први пут можемо видети филм у том облику у ком га је замислио аутор, у пратњи сложеног музичког записа, који је реконструисан за потребе филма“. Изволов се присетио посете Архиву кинотеке 2013. године и пријатног изненађења „другарским пријемом и жељом колега архивиста да нам помогну“.

Поводом 90 година од рођења и 40 година од смрти сценаристе, редитеља и новинара Љубише Козомаре, Радмила Станковић исписује узбудљиву и трагичну животну сторију талентованог аутора који је радио у тандему с Горданом Михићем. Тандем је поникао у редакцији „Борбе”, дизао тираж у „Спорту и свету”, а затим су за само пет година написали сценарије за седам филмова (Буђење пацова, Бубашинтер, Кад будем мртав и бео), од којих су један – Вране заједно и режирали. Разишли су се 1969. године. Козомара је опет правио најтиражније и најпровокативније новине („Чик” и „Зум репортер”) и – полако тонуо у алкохол. Ауторка живо дочарава његов лик кроз анегдоте и сећања низа Козомариних савременика с којима је разговарала. Михић га памти као „чудо од талента и енергије, радосног и узнесеног младића… изузетно омиљеног… Имао је невероватан смисао за хумор и посебан дар за режију. Био је способан да буквално за ноћ напише прву верзију сценарија“.

In memoriam „Опредељен према свом времену“, поводом смрти редитеља Вељка Булајића (Битка на Неретви, Козара, Влак без возног реда, Узаврели град), Маријана Терзин Стојчић започиње тврдњом: „Хтели или не, знали су га сви. Волели или не, признавали су му светску славу. Скривали или не, његови су филмови највише зарађивали. Коштало друге или не, био је на директној вези с Титом као човек од поверења за сваки снимљени кадар, али је, заборавило се, реско излазио на црту критичарима и фестивалским жиријима чије су га похвале заобилазиле на почетку каријере. Спорили му или не, с љутњом или без ње, Вељко Булајић је током дугих 97 година живота био најпознатији југословенски редитељ, а за већину и ’најпознатији режимски редитељ’”.

Програм Женски ликови испред и иза камере, који се 17. и 18. јуна одржава у Кинотеци, најављује Мими Влаовић, истичући да је „мушки поглед толико доминантан у филмској индустрији да кроз њега пише и велики број жена које га још увек нису освестиле“, као и да „што је више филмова с аутентичним женским перспективама, то ће се женски погледи на свет глобално више поштовати и боље схватати“. Фестивал се састоји из три дела: панел-дискусија, радионица и филмских пројекција, после којих следе разговори са ауторима и ауторкама и питања публике.

Рубрика Шок коридор доноси пети, последњи део есеја „Фрагменти страха – Британски хорор“. Ненад Беквалац пише о пооштравању цензуре, лутању (за идентитом) током шездесетих, појединачним ауторима и њиховим филмовима и о „умрлици за прослављени британски хорор“, јер је био неспособан да се прилагоди седамдесетим и свету изван Трансилваније. Престале су да постоје продуцентске куће „Хамер” и „Амикус”. Остали су само појединачни покушаји, које Беквалац ипак пажљиво прати све до наших дана и закључује: „Сваке године појави се по неколико филмова који успеју на фестивалском плану, али не иду даље од тога, што није довољно да се направи нова лична карта британског хорора“.

У рубрици Са полица библиотеке представљена је прва књига Владе Петрића „Чаробни екран“ (1962), чији је репринт објављен у првом колу његових сабраних дела, у издању Југословенске кинотеке и Института Кино-правда. То је збирка есеја који тематски најављују готово све оно чиме ће се у дугој и успешној каријери бавити истакнути филмски теоретичар, редитељ, професор на Харварду и на београдској Академији. „Чаробни екран“ је „добро остарио, не изгубивши ништа од актуелности теза разрађених на публицистичко есејистички начин“, оцењује у предговору уредница новог издања др Невена Даковић.

Други део фељтона „Импресије српских надреалиста о филмској уметности“ преноси текст Марка Ристића „Поводом изложбе Француске кинотеке“ из „Књижевних новина“ из априла 1954. године. Ристић признаје да је пратио тај програм „не без извесног меланхоличног узбуђења, као музеј своје прошлости“, јер су филм и његова генерација (рођен је 1902.) готово вршњаци. „Били смо истовремено млади и ми и он, тада када се почео борити за права грађанства међу уметностима, за охоло право да се назове „седмом уметношћу“, а данас је то освајач света, који је свакако нешто више него једна нова уметност, он, под чијим се неизмерним плаштом свакодневно рађа и обнавља, по безбројним замраченим салама у читавом свету, један колективни митос модерног човека“.

У рубрици Трагови на филму Ненад Беквалац пише о недавно преминулом америчком филмском, позоришном и телевизијском глумцу и певачу Луису Госету Џуниору, првом Афроамериканцу који је добио Оскара за мушку споредну улогу, за лик наредника на обуци у филму „Официр и џентлмен“ (1982) Тејлора Хакфорда.

Уз занимљиве текстове јунски број „Кинотеке“ красе многобројне фотографије и илустрације Мирославе Вуковић и Вука Попадића.