У Југословенској кинотеци су 28. октобра свечано отворени легат Данила Бате Стојковића, две пратеће изложбе и ретроспектива његових филмова, поводом 90 година од рођења тог великана српског глумишта.

 

„Целокупна глумачка појава Бате Стојковића поседује онај вишак квалитета који одликује све велике глумце и који чини да њихове појединачне улоге креирају причу за себе“, истакао је директор Кинотеке Југослав Пантелић, напомињући да се асоцијације публике најчешће везују за чувене реплике које је изговарао уз своју препознатљиву и упечатљиву експресију, али да су његове улоге свакако много више од комичних дијалошких линија.

Као својеврстан контрастни пандан Пантелић је навео још једног Бату – Живојиновића, који је отелетворио тип хероја, док је Бата Стојковић „креирао мање атрактивног јунака, који често није протагониста, а свакако се тешко може назвати херојем, али који је такође постао архетип српског и југословенског филма, а то је лик чувара система и поретка, чији би симболични рођендан био фамозни Дан безбедности“.

Већ у филму „Делије“ Миће Поповића, којим започиње ретроспектива у Кинотеци, Бата Стојковић „игра јунака који се суочава са стањем након рата, када време хероја и подвига уступа место свакодневици“, рекао је Пантелић, додајући да ће ту линију публика моћи да прати и у „Зазиданима“ Кокана Ракоњца и „Улози моје породице у светској револуцији“ Бате Ченгића.

На програму су и „парадигматичне улоге Бате Стојковића које су свој карактеристичан израз пронашле у фигури очева“ – у филмовима „Бубашинтер“ Милана Јелића, „Маратонци трче почасни круг“ Слободана Шијана, „Чувар плаже у зимском периоду“ и „Варљиво лето ‘68“ Горана Паскаљевића.

И када се не баве конкретно политичким уређењем, оценио је Пантелић, „ови очеви јесу чувари поретка; симпатично неуротични инсистирају на послушности јер су и сами послушни, комични у својој вечитој забринутости што због сопствене позиције у хијерархији, што због понашања синова, који никако да схвате да се ’марксизам једноставно мора знати’“.

„Овај јунак свој врхунац и крај доживљава у филмовима „Балкански шпијун“ Божидара Николића и Душка Ковачевића и „Како сам систематски уништен од идиота“ Слободана Шијана, у којима је затворен круг од идеала до лудила. У том смислу, Бата Стојковић је почевши од наизглед типских и комичних улога исцртао једну величанствену над-улогу српског и југословенског филма, која у себи садржи трагике колико и комике“, закључио је Пантелић, те изразио задовољство што је стална поставка Кинотеке постала богатија за легат још једног нашег великана.

Драмска уметница Бранка Петрић присетила се сарадње с драгим колегом кроз анегдоте из њиховог 40 година дугог пријатељства.

„Заједно смо студирали. Када је дошао на Академију већ је био потпуно спреман. Све нас је одушевио како изводи Чеховљеву „Кротку“, како проживљава судбину свог лика. Волео је да говори стихове Мајаковског, а и ми смо му то тражили поново и поново“, испричала је Бранка Петрић, истичући како је не само на сцени него у свему био аутентичан и како је умео да чува пријатељства.

Редитељ Слободан Шијан изјавио је да се Бата Стојковић појавио у време када је зачет најзначајнији период у српском филму – црни талас, у којем су аутори почели да траже другачија лица, не лепотане, него оне који су интересантни, по нечему специфични, а изгледају као обични људи.

„За улоге оца какве је играо у неколико филмова данас немате такву појаву. Тешко је наћи глумца који има ту специфичну особину, коју је дао и другим ликовима које је тумачио. Допао ми се израз из текста Радмиле Станковић у часопису „Кинотека“ да је Батин отац био мањег раста и кочоперан. Тај израз фантастично описује те његове ликове“, рекао је Шијан. Како је објаснио, „то су неки мали људи који о себи имају високо мишљење и то мишљење покушавају да докажу у свакој ситуацији“.

„Био је захтеван глумац, постављао је питања, умео је да вас натера да расправљате о улози. Некад то нервира, али је и давало добре резултате. Успевао је да нас убеди. Имао је изванредну способност да се прилагоди лику“, рекао је Шијан, те се присетио неких ситуација са снимања три играна и два телевизијска филма које је радио с Батом Стојковићем.

Шијан је скренуо пажњу на слике Миће Поповића из циклуса „призора са Гвозденом“, за које је Бата Стојковић позирао, и на то колико је тај процес сарадње био значајан за глумца.

Кустос Југословенске кинотеке Ирина Кондић рекла је да је легат Бате Стојковића добијен још  2019. године, али да његова супруга Олга Стојковић тада још није могла емотивно да се одвоји од свих предмета, који су након њене смрти стигли у Кинотеку.

Награде и лични предмети Бате Стојковића сада су део сталне поставке „Наш музеј филма“, у приземљу зграде у Узун Мирковој улици.

Две изложбе постављене су у централном фоајеу. Одабране фотографије, уз инсерте на мониторима, представљају целокупну каријеру великог глумца – филмску, позоришну и телевизијску.

Други део, чине приватне фотографије, где се Бата може видети као дечак од три године, па као школарац, затим са супругом, рекла је Ирина Кондић, захваливши се за фотографије и сугестије Радмили Павловић, која је одрасла уз Бату Стојковића.

Радмила Павловић је истакла да се енергија којом је он пленио тешко може речима описати. Са посетиоцима Кинотеке поделила је сећања, почев од оног када ју је као девојчицу Бата одвео на њено прво шишање, и како ју је у различитим ситуацијама током живота научио поверењу, несебичности, борбености, поштовању према другима…