Програм Југословенске кинотеке „1924. година на филму“, који је осмислио Александар Ердељановић, 3. новембра приказује три француска и једно немачко остварење чије су премијере биле пре читавих сто година. У то време, недуго након завршетка Првог светског рата, неми филм је био на свом врхунцу и у уметничком и у комерцијалном смислу.
Публика у сали „Макавејев“ прво ће од 18 сати видети филмове младог Ренеа Клера „Париз спава“ и „Међучин“, а затим, такође француски, „Механички балет“ Фернана Лежеа и Дадлија Марфија, док је у 20.30 сати на програму немачка продукција „Улица“ Карла Грунеа.
„Париз спава“ је јединствено поетско дело које спаја елементе раних авантуристичких серијала, сенетовских бурлески и пародија, дадаизма, научне фантастике и истовремено лирске и импресионистичке визије Париза и његовог заштитног знака Ајфеловог торња. У есеју који је пролетос, поводом почетка циклуса, објавио часопис „Кинотека“ Ердељановић наводи да је ово дело наговестило свету филма гениј Ренеа Клера, непролазног великана кинематографије.
Експериментални „Међучин“, једно од првих дела француске авангарде, својим надреалистичким стилом и дадаистичким супротностима успешно даје слику друштва „лудих двадесетих“, кроз низ смешних, неповезаних сцена, укључујући шаховски меч између Марсела Дишана и Мана Реја, вртоглаву секвенцу ролеркостера и погребна кола која вуче камила. Филм је настао да би се приказивао у паузама између чинова дадаистичког балета Франсиса Пикабије „Представа суспендована”.
„Механички балет“ је такође експериментални филм и репрезентативно остварење француске авангарде. Почиње карикатуром Чарлија Чаплина и са девојком на љуљашци, па путем различитих призора у брзом окретању ствара необичне симболе, завршавајући сликом девојке која мирише цвет на дрвету. Леже је користио визуелни медиј филма како би на интелектуалан начин приказао принципе свог апстрактног сликарства, помоћу технике цртаног филма и ствари снимљених у покрету.
„Улица“ је типична, симболична прича врхунског дела камершпил жанра о унапред предодређеној судбини и може се окарактерисати као синтеза експресионизма и импресионизма, с фокусом на осећања главног протагонисте. Радња прати мужа који напусти жену пошто га привлачи улица, где среће једну проститутку. Она га доведе у ситуацију да буде оптужен за убиство. На срећу, прави убица је одмах ухваћен и муж се враћа ујутру кући, где га чека жена с вечером.