Filmski i pozorišni reditelj, scenarista, pisac drama, romana i pripovedaka, profesor emeritus Univerziteta umetnosti u Beogradu, angažovani intelektualac i kolumnista Goran Marković za najširu javnost pre svega je autor kultnih filmova Specijalno vaspitanje, Nacionalna klasa, Majstori, majstori, Već viđeno, Variola vera, Tito i ja.

Omiljeni kod publike mnogih generacija, nagrađivani na domaćim i stranim festivalima Markovićevi filmovi već četiri decenije čine bitan deo ne samo srpske kinematografije već kulture uopšte. Dok su mu rani filmovi obarali rekorde na bioskopskim blagajnama, najveći uspeh na međunarodnoj sceni postigao je ostvarenjima iz zrele faze - Kordon je dobio Gran pri u Montrealu, a Turneja je osvojila priznanja širom sveta, od nagrade za režiju i Fipresci nagrade ponovo u Montrealu do Zlatnog viteza u Moskvi.

Goran Marković je rođen 24. avgusta 1946. godine u Beogradu. Kao sin slavnih glumaca Olivere i Radeta Markovića od malena je bio u dodiru sa svetom umetnosti, ali se za studije filmske režije odlučio, po sopstvenom priznanju – slučajno, nakon nevelikog kinoamaterskog iskustva. Na čuvenu akademiju FAMU u Pragu otišao je zajedno sa drugom iz Pete beogradske gimnazije Srđanom Karanovićem, postavši, uz još nekoliko momaka iz tadašnje Jugoslavije, pripadnik takozvane češke škole. Sam je, međutim, tvrdio da “Češka škola ne postoji”, što je i naslov njegove prve knjige.

Po povratku sa studija radio je za Televiziju Beograd, snimajući veliki broj dokumentaraca. Toj formi se više puta vraćao i kasnije tokom karijere.

Svoj prvi dugometražni igrani film Specijalno vaspitanje snimio je 1976. godine, mada je taj scenario pisao nakon što je već završio scenario za Nacionalnu klasu, koja je iz produkcionih razloga postala njegov drugi film (1978).

Publika se zaljubila i u dramu iz popravnog doma, koja je dobila i visoke ocene kritike, i u komediju o auto trkama, a Marković je nastavio da se, mahom kombinujući ta dva žanra, ali i uključujući horor, romansu, fantastiku, akciju, političke i autobiografske elemente, bavi pričama o malim ljudima i našoj društvenoj realnosti. Dok svoje junake tretira sa blagonaklonim humorom i ironijom, istovremeno satirično ukazuje na moralne i političke probleme, oštro i duhovito vivisecira naše istorijske i sistemske (ne)prilike.

Usledili su Majstori, majstori! (1980), Variola vera (1982), Tajvanska kanasta (1985), Već viđeno (1987), Sabirni centar (1989), Tito i ja (1992), Urnebesna tragedija (1995), Srbija, godine nulte (2001), Kordon (2003), Turneja (2008), Falsifikator (2012).

Na najvažnijem festivalu bivše Jugoslavije u Puli Marković je dobio dve Zlatne arene za Već viđeno – za najbolji film i najbolju režiju i još dve za Sabirni centar – za najbolji film i najbolji scenario (sa Dušanom Kovačevićem). Sabirni centar je, između ostalog, dobio Gran pri na Festivalu mediteranskog filma u Valensiji. Veliki domaći hit, pretočen i u uspešnu TV seriju, Tito i ja osvojio je Srebrnu školjku za najbolju režiju na prestižnom festivalu u San Sebastijanu. Za Urnebesnu tragediju, u francusko-bugarskoj koprodukciji, dobio je nagradu za najbolju režiju u Montrealu. Turneja je, uz već pomenuta priznanja, nagrađena i na festivalima u Monpeljeu, Solunu, San Hozeu, Kijevu, Varšavi…

Goran Marković je 2010. dobio nagradu “Aleksandar Lifka” koju Festival evropskog filma na Paliću dodeljuje za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji. Član je Evropske filmske akademije, a od 2012. i nosilac francuskog Ordena umetnosti i književnosti u rangu oficira.

Tokom 90-ih angažovao se protiv režima Slobodana Miloševića. Svedočanstvo o tom periodu, građanskim protestima i otporu ostavio je u dokumentarnim filmovima Poludeli ljudi (1997), Nevažni junaci (2000), kao i u dokumentarno-igranom Srbija godine nulte (2001).

Jednako glasno i jasno i danas upozorava na moralni sunovrat srpskog društva u javnim nastupima i u redovnoj kolumni u listu Politika, zasnivajući svoj angažman na temeljnim etičkim principima.

Paralelno sa filmskom, Goran Marković je gradio pozorišnu karijeru, režirajući izuzetne predstave Pazarni dan Aleksandra Popovića (Zvezdara teatar 1986), Beogradska trilogija Biljane Srbljanović (Jugoslovensko dramsko pozorište 1997), Pomorandžina kora Maje Pelević (Atelje 212, 2006), kao i veći broj svojih komada na različitim scenama.

Za svoju prvu izvedenu dramu Turneja (u režiji Milana Karadžića u Ateljeu 212) dobio je najviše priznanje – Sterijinu nagradu za najbolji domaći dramski tekst (1997). Iz te drame proistekao je istoimeni film, dok je od scenarija za film Majstori, majstori! nedavno nastala hit predstava. Među njegovim izvedenim dramama su i Govorna mana, Osma sednica ili Život je san, Vila Sašino, Delirijum tremens…

Objavio je knjigu sabranih drama, roman Male tajne, zbirku pripovedaka Tri priče o samoubicama.

Doajen srpske kulturne i umetničke scene i dalje stvara. Prošle godine režirao je dokumentarni film Konstantin Koča Popović, a trenutno završava televizijski film Slepi putnik na brodu ludaka.

Zorica Dimitrijević