Сценаристкиња, продуценткиња и редитељка Елма Татарагић из Сарајева уврстила је у мартовски програм Кинотеке „Мој избор” десет филмова које би, како каже, волела да види с колегама и пријатељима у биоскопу јер сматра да нема лепшег искуства него гледати филм на великом платну, у мраку и тишини. За часопис „Кинотека” говорила је о омиљеним ауторима, времену када је упознавала покретне слике, али и о актуелном стању продукције у Босни и региону, као и о својим новим пројектима.
Различите листе филмова (или песама, књига) увек су условне. Којим сте се критеријумом ви водили састављајући листу за програм Кинотеке „Мој избор”?
– Искрено, ја уопште немам омиљену књигу нити омиљени филм. Превише је тога што волим. Тако сам ову листу састављала према тренутном осјећању. Питала сам сама себе: које бих филмове вољела видјети у кину са својим пријатељима, колегама, студентима? И тог дана ово је био мој одговор. Да ме данас питате, списак би вјероватно био другачији.
Обухватили сте релативно кратак период из историје филма, од педесетих до почетка осамдесетих година 20. века. Како оцењујете то раздобље у поређењу са старијом продукцијом и оном која је уследила?
– То није било намјерно, али ето ипак обухваћена је половина постојања филмске умјетности. Сада бих можда укључила и неке филмове из ранијег раздобља, рецентнија продукција није била избор, али у том тренутку ово су били филмови који су осликавали моје осјећање. Свако раздобље има своје добре стране и добре филмове. Сада ми је жао што на списак нисам ставила Фрица Ланга на примјер, али тако се десило.
Ваша листа је жанровски и стилски разноврсна. Да ли лично, када идете у биоскоп, имате жанрове или теме које преферирате?
– Ја све гледам, све што стигнем, а волим и комерцијалне филмове холивудске продукције, жанровске филмове, те артхаус филмове. Када бих могла, цијели дан бих проводила у кину. Нема већег ужитка и љепшег искуства од гледања филма на великом платну, у потпуном мраку. У тишини. У данашње вријеме када смо паралелно и на компјутерима и на мобилним телефонима са више упаљених апликација, сматрам то још већом привилегијом.
Није лако одабрати само десет наслова. Које ауторе, поред оних које сте уврстили у овај избор, посебно волите или цените?
– Много њих. Већ сам навела Фрица Ланга, али ту су и Стенли Кјубрик, Дејвид Линч, Абас Кијаростами, Јафар Панахи, Лео Каракс, Михаел Ханеке, Томас Винтерберг, Кен Лоуч, Виторио де Сика, Вонг Кар Вај, Ким Ки Дук, Клер Дени, Шантал Акерман… Једном приликом, давно, прије двадесетак година, на једном фестивалу открила сам јапанског култног редитеља yakuza филма Ката Таија и то искуство истински ме је промијенило.
На који сте се начин ви упознавали са старим филмовима и како то могу да чине данашњи млади људи у Сарајеву – на академији, у кинотеци, на ретроспективама у оквиру фестивала?
– Ја сам се почела бавити филмом са седамнаест година и већ сам 1995. са непуних деветнаест почела путовати по филмским фестивалима. Прије тога, мислим да су за љубав према филму заслужни моја мама, с којом смо викенде проводили гледајући по четири-пет филмова дневно, и тата, који је увијек био у кораку са техником, па смо имали одличне услове за гледање филмова од раног дјетињства. До петнаесте године живјела сам у другим земљама, а када смо живјели у Ирану, било је немогуће не заразити се филмском односно биоскопском грозницом, која тамо и данас влада.
– Данас је ипак лакше доћи до наслова. Осим наше кинотеке, видеотеке Академије сценских умјетности Сарајево, постоје и кина са солидним репертоарима. Кино Meeting Point заиста доноси најважније артхаус филмове из цијелога свијета, ту је и Сарајево филм фестивал, а на интернету се може доћи до свега. Данас млади људи имају далеко више могућности него моја генерација.
Изабрали сте два наслова из босанске, односно екс-ју кинематографије. Шта вама значе Мали војници и Валтер брани Сарајево?
– Прошло љето сам на Омладинском филмском фестивалу у Сарајеву гледала Валтера у отвореном кину на Жутој Табији. То је било посебно искуство иако сам тај филм гледала безброј пута. Иза платна је била панорама Сарајева, а на платну Сарајево. Шиба Крвавац је сјајан аутор партизанског вестерна, а тај филм мени као Сарајки највише импонује. Мали војници су филм мог драгог професора Бате Ченгића и можда један од важнијих филмова о мржњи, предрасудама и фашизму. Добро га је данас погледати.
Како видите актуелну продукцију у Босни и Херцеговини? Колико ће остварења завредети да се у будућности нађе на некој сличној листи с препоруком за нове генерације гледалаца?
– Да сам могла да бирам филмове од 2000. до данас, нешто би се сигурно нашло на списку од рецентне БиХ и регионалне филмске продукције. Имамо веома добре ауторе као што су Огњен Свиличић и Далибор Матанић из Хрватске, Јасмила Жбанић, Данис Тановић, Аида Бегић из БиХ, Срдан Голубовић из Србије, Дамјан Козоле из Словеније, те Теона Митевска из Македоније и бројни други.
– Ситуација у филмској продукцији у БиХ није сјајна. Засигурно смо на дну европске љествице по средствима која се издвајају за потицај кинематографији и то се осјећа. Ипак, наши редитељи, сценаристи, продуценти успијевају да и у таквој ситуацији вриједно раде и праве чуда.
Уз сценарио и продукцију, однедавно се бавите и режијом. На Фестивалу ауторског филма у Београду јесенас смо видели ваш дебитантски филм Сећам се. Шта је ваш следећи пројекат?
– Ја сам сценариста с повременим излетима у режију и продукцију. Најбоље се осјећам у тој позицији јер је то мој позив. Али привлачи ме и режија краткометражног филма. Вјероватно филм Сјећам се неће бити моје једино редатељско искуство. У фебруару сам као сценариста имала премијеру филма Када дан није имао име, у режији Теоне С. Митевске, на Берлиналу, а у наредних дванаест мјесеци требало би да уђу у снимање два филма која сам писала: Шавови редитеља Мише Терзића (Србија) и Бог постоји и зове се Петрунија, поново у режији Теоне Митевске (Македонија). Осим тога, радим и на сценарију новог играног филма и „кухам” нови краткометражни пројекат.