Хари Лaнгдон, комичар дечјег лица, рођен је 15. јуна 1884. године у Кансил Блафсу у америчкој држави Ајови. Још са дванаест година побегао је од куће и наступао по водвиљима, циркусима и мјузикхоловима. У својој најпопуларнијој представи Џонијева нова кола (Johnny’s new Car) наступао је пуних двадесет година, од 1903. до 1923. Његов метеорски успон почео је средином двадесетих, тачније његовим првим дугометражним играним филмом Скитница, скитница, скитница (Tramp, Tramp, Tramp), у режији Харија Едвардса. Пре тога пекао је занат у низу двочинки које је продуцирао великан комедије Мак Сенет. Ипак, највећи успех који га доводи до врхунца славе постигао је у сарадњи с редитељем Френком Капром, с којим је снимио филмове Снажни момак (The Strong Man, 1926) и Дуге панталоне (Long Pants, 1927). У њима је до краја искористио свој инфантилни, бебасти изглед глупавог кловна кога невероватна срећа и божје провиђење спасавају од најневероватнијих несрећа и ризичних ситуација. У једном тренутку Лангдон се по популарности мерио с тројицом највећих комичара немог филма Чарлијем Чаплином, Бастером Китоном и Харолдом Лојдом. Међутим, чини се да је без обзира на очигледан таленат Хари Лангдон преценио себе напустивши сваку сарадњу с Капром и окренувши се сопственим редитељским подухватима. До почетка звучног филма снимио је много осредњих и још више слабих филмова, који су уништили његову репутацију и вратили га на глумачки почетак. Као и други великани комедије из немог периода и Лангдон се врло тешко уклапао у ново, звучно доба, јер је с годинама прерастао свој необични лик. Током тридесетих радио је као гегмен (gag-man) за Станлија и Олија (Стен Лорел и Оливер Харди), који су такође били у креативном паду. С Хардијем је 1939. године снимио један од својих последњих значајних филмова, Зенобија у режији Гордона Дагласа. Наступао је до краја живота 1944. године, често у нижеразредним комедијама показујући само делиће своје некадашње луцидне креативности.

Али времена се мењају и критички ставови из прошлости данас делују застарело. Уметност Харија Лангдона, уосталом као и великог Бастера Китона, добија на значају с протоком времена, па су многи његови ретки и заборављени филмови данас праве посластице како за љубитеље филма тако и за филмске истраживаче. Једну од најзанимљивијих оцена Лангдона и његовог филмског лика дао је славни критичар Џејмс Ејџи: „Он је виртуоз колебљивости и деликатних неодлучних гестова с префињеним, емотивним и мисаоним поступцима”.

Александар Саша Ердељановић