Прослављени глумац Љубиша Самарџић, звезда српске и југословенске кинематографије, који је током дугогодишње каријере био и успешан редитељ и продуцент, преминуо је у Београду у 81. години.
Љубиша Самарџић је рођен у Скопљу 1936. у породици рудара. Студирао је право, а потом је прешао на Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Његов таленат је откривен веома рано и добио је стипендију за студије код режисера Бојана Ступице. Самарџић је завршио Академију у Београду.
Убрзо након глумачког дебија у филму “Игре на скелама” (1961) Срећка Вејганда, Самарџић је привукао пажњу најшире публике филмом “Прекобројна” Бранка Бауера. Уследила је трилогија “Девојка”, “Сан” и “Јутро” Пурише Ђорђевића, те улоге у низ партизанских филмова – “Битка на Неретви”, “Сутјеска”, “Партизанска ескадрила”. Запожене улоге остварио је и у комедијама “Рад на одређено време”, “Мој тата на одређено време”, “Није лако с мушкарцима” и “Развод на одређено време”, као и у филму “Специјално васпитање” (1977), за који је – за улогу милиционера Цанета, Златну арену за мушку епизодну улогу. У Пули је награђен и за улоге у филмовима “Прекобројна” (1962), “Бомбаши”, “Хамлет у Мрдуши Доњи” и “Сутјеска” (1963), “Црвена земља” и “Доктор Младен” (1975), “Рад на одређено време” (1980), “Савамала” (1982). и “Кућа поред пруге” (1988).
На телевизији је играо у серијама “Куда иду дивље свиње”, “Врућ ветар”, “Полицајац са Петловог брда”…
Познат и по надимку Смоки, који је добио по лику у филму “Пешчани град” (1962), Самарџић је остварио више од стотину улога на филму и телевизији. Међу многобројним наградама које је Самарџић добио током 55-годишње каријере су и Куп волпи за најбољу мушку улогу у Венецији 1967. године, који је добио за филм “Јутро” Пурише Ђорђевића, шест пулских Златних арена, награда за животно дело “Павле Вуисић” (1995), награда “Александар Лифка” Фестивала европског филма Палић (2007), награда Златни витез Филмског фестивала у Москви за режију филма “Небеска удица” (2000), којим је дебитовао као редитељ, а приказан је и у такмичарској селекцији 50. Берлинала.
Све награде, међу којима су и признања фестивала у Венецији, Пули, Москви… поклонио је 2014. године Југословенској кинотеци и постао први донатор легата који је установила ова установа. Легат Љубише Самарџића у Југословенској кинотеци, који садржи све његове награде, меморабилије са снимања, фотографије, постере филмова и др. отворен је посетиоце, на адреси у Узун Мирковој 1.
„Ако имате дело које је само по себи окићено наградама из земље и света, онда је логично да га оставите, јер ће Кинотека промовисати нашу целокупну културу и уметност“, рекао је Самарџић на отварању легата за јавност које је уприличено током 44. ФЕСТ-а, фебруара 2016. године. Самарџић је тада изјавио и да је филм његов живот и да Кинотеци дарује награде, а њему остају највредније, а то су његове унуке.
Самарџић је и добитник Златног печата Југословенске кинотеке, који му је уручен 2012. године.
Почетком 90-их основао је продуцентску кућу Синема дизајн, која је успела не само да опстане за време међународних санкција, већ и да произведе низ филмова који су радо гледани на читавом југословенском простору. Међу њима су “Булевар Револуције”, “Убиство с предумишљајем”, “Стршљен” и “Небеска удица”, за коју је добио Златну мимозу за најбољу режију на Херцегновском филмском фестивалу. Режирао је и филмове “Наташа”, “Ледина”, “Јесен стиже, дуњо моја”… као и истоимену ТВ серију. Такође, потписује режију ТВ серије “Мирис кише на Балкану” (2011). Последњи најављени пројекат Синема дизајна је ТВ серија “Дубровачки гусар”, заснована на роману Брандона Вида, према сценарију Самарџића.
Једно од последњих Самарџићевих појављивања у јавности било је у марту ове године на отварању 64. Београдског фестивала документарног и кратког филма, када је приказан дугометражни филм “Панта реи”, у продукцији његове куће Синема дизајн.
То је биографски филм и документарни приказ једног времена, кроз сведочанство Самарџића као наратора, почев од скромног детињства у послератној Југославији, преко путешествија до Београда, студија на Академији за филм и ТВ до богате професионалне каријере и детаља из приватног живота. Самарџић је осликао портрет домаће кинематографије чији је био интегрални део од 50-их година 20. века до данас. Са топлином је подсетио на златно доба југословенског филма, помињући редитеље и глумце са којима је највише сарађивао, од Пурише Ђорђевића, Бранка Бауера и Саше Петровића, преко Жике Митровића, Хајрудина Крвавца, Крсте Папића, Боштјана Хладника, Ивана Хетриха до Милене Дравић, Велимира Бате Живојиновића, Бориса Дворника, Павла Вуисића..
Југословенска кинотека ће у свом октобарском програму обележити одлазак славног глумца, између осталог, и великом филмском ретроспективом.