Часопис Кинотека свој нови, 53. број поново објављује у штампаном издању, након што је од почетка пандемије излазио само у онлајн формату.
У мајском броју Кинотека се опрашта од Зорана Симјановића. Део садржаја посвећен је актуелном Фесту, кроз приказе филмова и интервју са Џонијем Депом, који учествује на Фесту као глумац и продуцент филма „Минамата“. Нови број доноси и интервју са Дејаном Турком, који је овог месеца саставио програм Мој избор, текстове о славним глумицама Анџелики Хјустон и Мерилин Монро, прилоге о односу књижевности и филма, о зенитизму, о поджанру женске освете због сексуалног насиља…
„Један човек, музика читаве једне кинематографије“ наслов је текста Маријане Терзин Стојчић о композитору Зорану Симјановићу, који је преминуо прошлог месеца. „Радознао, ненаметљив, бескрајно духовит, Зоран Симјановић, кога је критичар Милан Влајчић прогласио српским Мориконеом, а он сам се највише дивио Нину Роту, једноставно је био владар домаће филмске музике“, пише ауторка, истичући да се од „својеврсног музичког доктората“ у серији „Грлом у јагоде“, Симјановић „уткао у најзначајнија остварења југословенске и српске кинематографије, постајући њен синоним, баш колико су и његове композиције надрастале филмове, њихове теме и слике, и настављале да живе потпуно самостално“.
Часопис доноси и фото-вест о уручењу Златног печата Југословенске кинотеке који је постхумно додељен прослављеном монтажеру Андрији Зафрановићу, а признање је примио његов син Антоние Зафрановић уочи светске премијере филма „Застој“ на 49. Фесту. То остварење Винка Медерндорфера последњи је филм Андријине каријере.
Директор Кинотеке и уметнички директор Феста Југослав Пантелић у тексту о атипичном, мајском издању популарног фестивала (чији је термин померен због пандемије) истиче да 49. Фест нуди велики број дела „која ће вас натерати на размишљање, смех, али и покоју сузу“, као и да су филмови Главног програма „смеле екранизације истих таквих сценарија и најчешће отварају питања на која је тешко дати универзалан одговор“.
Ксенија Зеленовић пише о импозантној каријери мађарског редитеља Иштвана Сабоа, добитника Оскара за „Мефиста“ (1981), кога је упознала на 46. Фесту када је примио награду Београдски победник „одајући утисак оштроумне, харизматичне, достојанствене особе“, а његов нови филм „Финални извештај“, који се приказује на 49. Фесту, описује као једноставну, меланхоличну причу која се дотиче болних друштвено-политичких питања.
Фест приказује и награђивани филм „Минари“ у режији и по сценарију Лија Ајзака Чунга, који је дошао до идеје за филм сумирајући сећања на детињство и имиграцију своје породице из Јужне Кореје на америчко тло. „Снимљен за свега 25 дана с невеликим буџетом, никао из меморија, тај филм има сву топлину коју доноси исповест као полазиште за причу“, пише Мирослава Вуковић.
Иста ауторка представља филм „Посртање“, изненађујући редитељски деби глумца Вига Мортенсена, који доноси драмску причу о оцу и сину, причу о различитости, коју Мортенсен потписује и као сценариста и у којој игра сина главног јунака. „Посртање је саткано од контраста између оца и сина, сунца и снега, фарме и града, лова и уметности, прошлости и садашњости“, наводи Мирослава Вуковић.
У приказу филма „Enfant terrible“ Оскара Релера, о Рајнеру Вернеру Фазбиндеру, Радиша Цветковић напомиње да је Фазбиндер поништавао стеге нормативно прихватљивог или пожељног понашања, те да је непоткупљивост његове појаве била више него довољан материјал за узбудљив филмски предложак. „У мноштву епизода које се ређају у филму видимо сажимање енергија, конфликте с емоцијама које укидају границу између приватног и јавног у сплету што пре подсећа на претерану фикцију него на екранизовану биографску“, оцењује Цветковић.
Поводом филма „Crock of Gold“ Вук Попадић истиче да је „тешко замислити редитеља чији би опус на пољу музичких документараца представљао већи залог за снимање филма о Шејну Мекгауану, легендарном фронтмену састава The Pogues, од нашег старог знанца Џулијана Темпла“. Попадић се присећа Шејновог наступа на Егзиту, уз оцену да овај филм о њему „остаје помало налик на незавршени портрет једног несавршеног човека“.
Сандра Перовић је интервјуисала Џонија Депа поводом филма „Минамата“ Ендруа Левитаса, који је сниман делом и у Србији. Деп игра храброг Јуџина Смита, америчког ратног фотографа, који је у Јапану 1971. године камером забележио тровање становника Минамате живом, за шта је била одговорна моћна корпорација. Славни глумац био је и продуцент, а на питање како му Србија делује као локација за снимање, одговорио је: „Феноменално! Невероватно. Фантастично смо се провели у Србији. А екипа је била савршена. Невероватна. Бољу екипу нисам видео. Приче свих тих људи далеко су од Минамате, од трагедије из Минамате, али Србија је свакако, као и цео регион, видела довољно ужаса, и свима из екипе било је толико стало, као да се то њима десило“.
Мајски програм Мој избор саставио је Дејан Турк, генерални директор А1 Србија и А1 Словенија (некадашњи Вип мобиле), који у интервјуу за Кинотеку открива како се заљубио у филмску уметност на први поглед и како је као бунтовник увек сам тражио своје фаворите, ценећи јаку причу „посебно ако је ту и неочекивани обрт, револуционарни дух који доноси промену“. Турк је у разговору са Зорицом Димитријевић најавио наставак пројекта А1 Кинотека, започетог као Вип кинотека, истичући да му је то један од најбољих пројеката у каријери, а и посебно драг, те да једва чека поновно окупљање у биоскопу.
У прилогу под насловом „Бескрајни однос љубави и конфликта“ Марјан Вујовић указује да бавити се односом филма и књижевности не подразумева само сачинити листу филмова насталих на основу романа и драма, већ је потребно „вратити се на период настанка седме уметности и проћи кроз њену историју, размислити о концептима нарације, анализирати феномене транформације стилова и метода како на филму тако и у књижевности, истражити односе које су интелектуалци и писци имали с филмом и, наравно, имати у виду и захтеве кинематографског тржишта“.
![](https://www.kinoteka.org.rs/wp-content/uploads/2021/05/ljubomir-micic-bosko-tokin-1920.jpg)
„Метакосмички програм с уметником у центру, барбарогенијем још боље, био је носилац ватре будућности која данас делује као део давне античке митологије“, пише Радиша Цветковић у тексту „Зенитизам будућности“, поводом 100 година тог авангардног правца који се ширио Југославијом почетком 20. века и који је у Европи био признат. У часопису Зенит оснивача Љубомира Мицића, како оцењује Цветковић, „јасно се види смелост и самопоштовање које генерацији филмској колико и уметничкој данас у нашим домаћим оквирима и те како недостаје. Посебно су их занимали нови медији, нови видови изражавања, а нарочито филм“.
Уз циклус Великани светског филма, посвећен Анђелики Хјустон, Ана Марија Роси пише о животу славне ћерке славног оца (редитеља Џона Хјустона) „која се снагом свог талента и ауторитета извукла из очеве сенке“, а раскошни таленат омогућио јој је да као глумица сними стотинак филмова, потпише четири режије и две аутобиографске књиге. С прекидима, провела је 18 година с глумцем Џеком Николсоном. Оскара за споредну улогу донео јој је филм „Част Прицијевих“ (1986). „Све што се догађало поводом те црне комедије, Анџелика је описивала као позив на добро. Прво задовољство причинило јој је то што је Џек Николсон пристао да игра, а њена срећа била је потпуна када би почињале пробе, а за столом седели Џон, Џек и она“, наводи Ана Марија Роси.
Поводом 95 година од рођења једне од највећих глумачких звезда и секс симбола Мерилин Монро (1926-1962) Ђорђе Зеленовић истиче да „скоро 60 година после смрти Мерилин и даље привлачи пажњу медија“, те подсећа да је написано много књига и снимљен велики број играних и ТВ филмова о животу ове звезде која је својим улогама обојила филмове „Мушкарци више воле плавуше“, „Седам година верности“, „Неки то воле вруће“, „Неприлагођени“…
Рубрика Са полица библиотеке представља књигу некадашњег директора Кинотеке, филмског критичара и теоретичара Жике Богдановића (1932-2021) „Велики век филма“, збирку есеја из 1960. године чије су теме значај филма и његова перцепција, филмска комедија, вестерн, неореализам, јапански филм и научна фантастика.
У наставку фељтона на основу књиге професора Владе Петрића „Развој филмских врста“ објављен је одломак „Легенда и бајка II“.
„Жене осветници“ наслов је текста Ненада Беквалца уз програм Шок коридор представља – Прича о поджанру rape-revenge. Акт силовања, пише аутор, био је тема кинематографије од њених почетака, али споредна све до 70-их година када постаје и централна прича. Филмовима који од тада обрађују ову тему заједничко је да су осветници у суштини мирољубиви људи који су испровоцирани да буду екстремно насилни. Раније су у питању били само мушкарци, али с настанком поджанра то се мења. Један од прототипова је „Руж“ (1976) Ламонта Џонсона, којим rape-revenge традиција улази у мејнстрим, а у каснијим филмовима силовање постаје проблем који жене морају саме да реше.
Рубрика Трагови на филму подсећа на недавно преминуле уметнике – српског филмског сниматеља Душана Нинкова (о којем пише Маријана Терзин Стојчић), америчке глумце Џорџа Сигала и Јафета Котоа (Бојан Ковачевић), мађарску глумицу Мари Теречик и редитеља Ђерђа Сомјаша, као и америчког редитеља Ричарда Раша (Ненад Беквалац).
Уз богат избор фотографија, текстове прате и илустрације Мирославе Вуковић и Вука Попадића.