Најновији, тридесет шести филм рестаурисан у оквиру пројекта А1 Кинотека, „Жута“ (1973) редитеља Владимира Тадеја, заузима специфично место у историји наше кинематографије. Слично као и други филм који је недавно рестаурисан, али у оквиру Сезоне филмских класика, „Трагови црне девојке“ (1972) Здравка Рандића, који ће посетиоци Кинотеке такође имати прилике да виде у децембру, „Жута“ не спада у ред најпознатијих остварења из седамдесетих година прошлог века, али дели многе тенденције тог филмског раздобља, конкретно онога што називамо црним таласом.

 

Прича Гордана Михића рефлектује многе аспекте којих се овај сценариста дотицао и у својим култним остварењима која су обележила црни талас, као што су „Буђење пацова“ (1967) или „Вране“ (1969). Радња филма смештена је у карактеристичан Михићев миље друштвене маргине: прати догодовштине једне проститутке чији лик тумачи Ружица Сокић, која је за ту улогу награђена Златном ареном у Пули. Сценариста својој (анти)јунакињи прилази са симпатијама и хумором, што је у извесној мери слично као и у „Вранама“, с тим што је целокупни тон „Жуте“ осетно ведрији. По узору на Фелинијев филм „La strada“ (1954), протагонисткиња и поред свих недаћа у које упада, гаји чист поглед на свет и људе око себе, иако се чини да је управо такав њен карактер у великој мери и извор проблема. Жута верује људима, који је одреда искоришћавају, али сва та разочарања подноси с одређеном лакоћом. Да ли због тога што у свету маргине, где је сваки дан једна нова борба и у коме нема много времена за жаљење, да ли због тога што је напросто таква и од своје природе не може да побегне, тек Жута спада у ред јунака који су због своје доброте (неко би рекао наивности) на граници јуродивости.

Поред тога што јој само друштво не нуди много могућности, Жута највише страда од људи за које мисли да су јој најближи. Најпре је то Вуле (Александар Гаврић), у кога је Жута заљубљена, а који то користи на најбезочнији начин, покушавајући да је подводи странцима. Поред њега, ту је и Буба (Вера Чукић), такође проститутка, коју Жута сматра пријатељем, а која је врло лако одбацује када јој није потребна. У неколико наврата, Жута виђа једну риђокосу девојчицу, коју пре доживљавамо као фантазију него као стварну особу. Осим тога што деле сличност по јаркој боји косе, девојчица са собом носи и жути балон. Тај лајтмотив представља тежњу главне јунакиње за породицом и мајчинством, али је и оличење ње саме, њене неискварене дечје душе. Поред тога што тражи посао и уточиште, Жута у суштини трага за прихватањем и љубављу. Жута боја, која је одабрана и као наслов филма, симбол је животне радости и оптимизма протагонисткиње, као и унутрашњег жара њеног бића који упркос свему не јењава и који би да дели с другима.

„Жута“ је генерално један од нежнијих филмова у опусу Гордана Михића, али и поменуте струје филмова шездесетих и седамдесетих. Недаће главне јунакиње рефлектују се кроз њену специфично топлу визуру и често их прати хумор, тако да нису обојене трагичним или патетичним већ лирским тоновима. Музичка нумера која отвара филм, а коју је компоновао Арсен Дедић, а изводи је Габи Новак, под називом „Овим путем могу сама”, има елегично расположење и колико причи може дати тужан штимунг, толико одражава и извесно прихватање свега онога што на том путу долази и спремност да се томе иде у сусрет. У том смислу треба истаћи и чињеницу да „Жута“ спада у ону малобројнију групу наших филмова који као главни имају женски лик, те поменуту динамичност и борбеност протагонисткиње треба сагледавати и у том светлу – као допринос аутора изградњи активних и аутентичних женских ликова.

У погледу наративне структуре, филм је фрагментарно компонован. Догодовштине главне јунакиње пратимо као неку врсту флешбекова, односно илустрација онога што Жута прича дежурном полицајцу (Боро Стјепановић) у станици у коју је приведена. Она има потребу да исприча своју причу, али у томе уме и да се занесе, што у неким тренуцима доводи до тога да не верујемо у оно што чујемо. Перспектива непоузданог приповедача занимљив је и не толико често виђан поступак у нашем филму, па и у филму уопште; својствен је пре књижевности. У овом случају та стратегија ствара местимичне нејасноће у причи, али има своју функцију у карактеризацији лика. Она одражава занесеност, маштовитост, али и одређену дозу инфантилности јунакиње, као и поменуту жељу за комуникацијом и дељењем. У свим својим конфабулацијама, Жута је занимљива; она се уноси у приче, надахнуто их приповеда и том приликом изнова проживљава. Управо тиме она стиче симпатије полицајца, који испрва покушава да се држи дистанцирано.

И поред мозаичне структуре са флешбековима, утисак је да прича у одређеној мери има статичну поставку. Делом је за то заслужна природа самог текста, а делом и проблеми с цензуром који су наступили након снимања. Гордан Михић је текст писао као ТВ драму, да би се ипак прво реализовао у позоришту, у Атељеу 212, где је „Жута“ постала хит представа са 350 извођења. Расплет у deus ex machina стилу, када судија за прекршаје (Божидар Павићевић) сугерише дежурном полицајцу да отпрати Жуту, наводећи их тако да се зближе и схвате како би били добар пар, доприноси утиску да је комад замишљен за позориште. Према сведочењу Ружице Сокић, такав крај био је изнуђен, како би филм уопште био одобрен за приказивање, а и одређене сцене у екстеријеру које су имале већи удео документарног приступа биле су избачене.

У сваком случају, „Жута“ представља занимљив и шармантан филм који има своје место у оквиру плодоносне струје српских и југословенских филмова шездесетих и седамдесетих, као и у опусу редитеља Владимира Тадеја и сценаристе Гордана Михића, а остаће највише упамћена по главној јунакињи у изврсном тумачењу Ружице Сокић, чији је глумачки израз у овој улози досегао свој пун потенцијал.

Јован Марковић

Објављено у 96. броју часописа „Кинотека“, децембар 2024.