Угледни трговац дрвима Алекса Т. Стојковић, по рођењу сина Данила, у регистру предратне Капетаније речног бродарства Београда, међу пловним објектима на сопствени погон, регистровао је свој реморкер-тегљач под именом Данило! Тако је свог најмлађег сина уписао у јавну личност!

 

Када је био момак од деветнаест година, Бата је себи приуштио улазницу за сцену на којој ће стећи звање власника Добричиног прстена, Златне арене, награде „Павле Вуисић” и свих највећих награда које су постојале у некадашњој Југославији и данашњој Србији, али и јединствено звање власника глуме. Тада је осетио прст судбине на прави начин. Имао је сусрет с глумцем Добрицом Милутиновићем какав није имао ниједан од претходних, а ни потоњих добитника награде Добричин прстен. Била је година 1953. и у Седмој београдској гимназији, на Пашином брду, постојало је културно-уметничко друштво које се звало „Добрица Милутиновић”. Ђаци те гимназије су позвали Добрицу да дође у њихову школу и погледа представу коју су играли чланови тог друштва, Крчма на главном путу Антона Павловича Чехова. (Занимљиво је да је та Чеховљева једночинка била забрањена за извођење и први пут је одиграна 1914. када је писац био већ десет година на оном свету.) Велики глумац је тада имао 73 године (умреће три године касније, 1956), дошао је, сео у фотељу и одгледао представу у којој је играо и млади Данило Стојковић. Када се утишао аплауз, Чика Добрица, како су га звали, устао је, пришао Бати, ухватио га за раме и рекао: „Ти си, сине, још у мајчиној утроби постао глумац!”

Када почнеш као дете власник пловног возила, кад ти Чика Добрица тако судбоносно стави руку на раме, делује извесно да ћеш неку деценију касније постати један од највећих глумаца у земљи која је имала 22 милиона становника и у којој су Бату волели и ценили од Триглава до Ђевђелије, како се тада говорило.

Оца Батиног, Алексу Т. Стојковића, описао је писац Борислав Михајловић Михиз у својој књизи Аутобиографија о другима, као омаленог, кочоперног, преког, предузимљивог и скептичног према свему. Бата ми је сведочио да је невероватно колико је личио на свог оца, иста његова грађа, само је очи и лик имао на мајку Лепосаву, рођену госпођу, иако без школе. Била је виша од оца, крупна, расна лепота. Имао је и два старија брата, Здравка и Живорада, као и сестру Веру, од које је био млађи десет година. Најстаријег брата Здравка је много волео јер га је овај свуда водио са собом. Живорад Жика Стојковић био је карловачки ђак, једанаест година старији од Бате, завршио је Филозофски факултет у Београду и представљао је део тадашње интелектуалне елите Југославије.

Бата је растао и формирао се поред таквог брата који му је био узор, а Жикини пријатељи су били неконвенционални млади интелектуалци који су се окупљали у Симиној улици број 9 у Београду: Борислав Михајловић Михиз, Мића Поповић, Воја Ђурић, Дејан Медаковић, Петар Омчикус, Бата Михајловић, Добрица Ћосић… Породица је Бати била све. Породица у којој је поникао, али и породица коју су деценијама чинили његова супруга Олга и он. Као сарадници, пријатељи и супружници, провели су заједно више од четрдесет година. Упознали су се када је спремао дипломску представу Лекција у старом Атељеу 212. Олга Теодоровић, млада девојка, зарађивала је прве хонораре као разводница и гардероберка која ће напустити студије права јер се заљубила у театар. Дружила се с глумцима и редитељима који су тек почињали каријеру. Тако је упознала и Бату, с којим ће провести цео живот.

На пријемном испиту за упис на Позоришну академију, Бата је одабрао причу Ф. М. Достојевског „Кротка”. Тај тренутак овако је описао Феликсу Пашићу у Зборнику „Данило Бата Стојковић”:

„Мој брат Жика је био одличан пријатељ с Николом Танхофером, а Танхофер је те године примао класу. Жика није смео да му каже да његов брат полаже аудицију, него је стајао испред Академије. И заврши се испит. Жика иде с њим, а Тока (тако су пријатељи звали Николу Танхофера, прим. Р. С.) каже: ’Боже, што би један младић, изговори Достојевског, Стојковић.’ Онда стаде, погледа у Жику, па каже: ’Имаш ли ти неке везе с њим?’ И ту Жика признаде: ’То ми је рођени брат.’ Никоме не би пало на памет да смо браћа: ја онако патосанац, а Жика огроман!”

Бранка Петрић је почела да игра с Батом још на студијама, у „Крсманцу”, дипломирали су заједно као класа с представом Ћелава певачица Ежена Јонеска у режији Миленка Маричића. Када су се после двадесет пет година поново срели у представи Балкански шпијун, она је била пресрећна јер су опет, као у студентским данима, седели једно поред другог и кикотали се. Играње Балканског шпијуна у Југословенском драмском позоришту (текст Душан Ковачевић, режија Душан Јовановић) представљало је за Бранку фантастичну и ужасну одисеју. Дешавало се да месечно играју и по десет представа, док нису догурали до 250. С тим комадом почело је блиско дружење Бате Стојковића и Душана Ковачевића које ће кулминирати представом Професионалац, будући да је улогу Луке Лабана Душко писао управо за Бату. Најзанимљивије је што се улогом Илије Чворовића Бата Стојковић вратио у позориште где је почео, Југословенско драмско, а одакле је практично отеран као неталентован и био примљен у Атеље 212. Међутим, и ту је случај пресудио, како је Бата објаснио:

„Да је режирао Горан Марковић, као што је требало да режира Балканског шпијуна, играо би Никола Симић, колико се ја сећам. И требало је после да игра и Зоран Радмиловић, и Бора Тодоровић и Раде Марковић, не знам ко све не. Међутим, Душан Јовановић је хтео да играм ја. Ето, ту сам имао срећу да добијем да то играм. И онда, на једној генералној проби, почели су интензивни разговори између мене и Душка Ковачевића који су трајали сатима и сатима.”

Треба рећи да је тај Сава Лукич у Булгаковљевом Пурпурном острву био Батина четрдесет пета улога од оне прве када је био Слуга Магбетов 1956. године. Речју, играо је пуних шеснаест година да би себи признао како се глумачки замомчио.

Волео је Бата и филм, не толико као позориште, али је био занимљив саговорник који је тумачио због чега су му посебни неки филмски великани. Једном ми је објашњавао због чега је Мерил Стрип последња велика глумица савременог филма. Волео је Никиту Михалкова јер је у његовим филмовима препознавао руску уметност 19. века и непатворену радост живљења: „Осетио сам у њима здравље, препознао руску способност да кратко пате а дуго се радују. Мата Милошевић нам је причао да му је у логору капо био неки Рус. Дође он бесан, све их испребија, бога убије у њима и оде. А онда се, доцније, врати пијан, сав разнежен, љуби их, грли и моли да му опросте. То је карактеристика младе неискварене цивилизације, знак извесне наивности, одсуства декаденције која ту цивилизацију, нема сумње, тек чека. Али у овом часу њена је моћ управо у тој чистоти и честитости.”

Ранко Мунитић је Батин филмски опус сажео у четири екранска сола: улоге у филмовима Издајник Кокана Ракоњца, Тестамент Мише Радивојевића, Како сам систематски уништаван од идиота Слободана Шијана и Балкански шпијун Божидара Николића и Душана Ковачевића. Велик је и у Делијама Миће Поповића, Пегавој девојци Мирзе Идризовића и Зазиданима Кокана Ракоњца. Публика га је обожавала и у Ко то тамо пева Слободана Шијана, у Чувару плаже у зимском периоду Горана Паскаљевића, као и у серији Грлом у јагоде Срђана Карановића. И након бриљантних анализа Батине глуме у књизи Ранка Мунитића, овај критичар је с пуно аргумената закључио да је Бата Стојковић представљао „живо буре барута чија се експлозија попут успореног удара распоређује узлазном путањом односно трајањем улоге: у томе је специфичност и изузетност његовог дела, односно њега самог као градивног материјала тог опуса.”

Занимљиво је како је Бата размишљао о својим позоришним и филмским улогама:

„Има једна битна разлика између филма и позоришта. На филму, редитељ вам каже: мени треба да одиграш то и то, тако и тако. Редитељ у позоришту вам то никада неће рећи. Рећи ће: покушај да урадиш то и то, хајде да видимо – можда би сад најбоље било да сцена буде оваква, да нам буде, и њему и мени. А то је велика разлика, они мени и ово нама. […] Има разлике и у духовном нивоу, знате, јер код нас на филму имате два-три интелектуалца, редитељ, сценариста, сниматељ и евентуално још неко, а позориште располаже неупоредиво јачим духовним саставом.”

Прва Батина филмска појава била је исте године у два филма: епизода код Миће Поповића у Човек из храстове шуме (снимљен 1963. а приказан на Филмском фестивалу у Пули 1964), и главна улога у филму Издајник (1964) редитеља Војислава Кокана Ракоњца (1935–1969). Бата игра најбољег илегалца унутар београдске партијске организације кога зову Корчагин. Када га после низа успешних ноћних акција Гестапо ухапси, он под великим мукама пристаје да једног по једног одаје своје другове. И чека смрт као спас. Сценарио за овај филм писао је Миодраг Милић (1929–2005), публициста, филмски радник, дисидент, познат као Мића Доктор. За Бату је то био велики посао и у свакој прилици је истицао колико му је Кокан помогао да савлада тако сложен лик. Сведочио је и Ранку Мунитићу у његовој књизи „Бата Стојковић”:

„Имао је Кокан поверења у мене, умео је да ми даје подстрека. А глумац је силно осетљив на поверење редитеља, глумцу страшно треба да га неко помази, охрабри. Да извуче из глумца оно најплеменитије, е, видите, то је Кокан умео чудесно да уради. Није, рецимо, шминкерима дозвољавао да нам обришу зној с лица, него је то сам радио. То је као кад даш коњу шећер, он онда боље и брже вуче.”

Теоретичари филма по правилу Издајника сврставају у прву ласту црног таласа. Јер Корчагин је компликовани ратни херој који је најпре био добар па лош, што владајућој идеологији није одговарало. Није било упутно ни преиспитивати владајући наратив о рату, као што није било згодно да се главни јунак, издајица, зове Корчагин. Зна се, Павле Корчагин је био лик из романа „Како се калио челик”, тако омиљен у СССР-у и Југославији. Бата је у Пули остао без награде, као и филм, али његова појава је била упамћена, а за многе филмске критичаре Издајник је најбољи Ракоњчев филм.

Следећи сусрет Бате Стојковића и сликара-редитеља Миће Поповића био је три године после Човека из храстове шуме. Радили су филм Рој (1966), историјску драму с темом из 1804. године. Бата је имао невелику улогу хајдука Николе који је турско насиље пренео на српски елемент. И опет две године касније, заједно су у филму Делије (1968). Тако изгледа као да је Мића полако Бату уводио у филм: прва улога епизода, друга споредна и у Делијама главна, тачније једна од две. Био је то уједно почетак саге о Гвоздену, како се звао Бата. Филмски критичар Милан Влајчић у свом опроштају од овог глумца („Чувар Добричиног прстена”, Време, 20. март 2002) полази од тврдње да Бата с Корчагином наговештава низ манипулисаних ликова и маргиналних судбина које страдају под жрвњем велике историје, да би закључио: „Тачно на том трагу се налази његов Гвозден, полудели повратник из рата, који непрестано уништава издајнике и отпаднике.”

Неколико година касније, Мића Поповић је у „сликарству призора” оживео лик Гвоздена скојевца и ратника, коме је Бата Стојковић позајмио лице, главу и читав физикус. Дао му је улогу гастарбајтера који се потуца по Западној Европи јер у својој земљи не може да преживи. Слике имају цинично духовите називе: „Гвозден истреса нос на перону железничке станице у Нишу”, „Гвозден је завирио у куплерај”, „Гвозден сања псине”, „Гвозден одлази на привремени боравак”, „Гвозден у преноћишту на путу за СР Немачку”…

Мића Поповић је у књизи-разговору „Одговор Миће Поповића”, Милу Глигоријевићу подробно тумачио свог Гвоздена:

„Док сам замишљао радњу и осмишљавао јунаке за филм Делије, желео сам да нађем име које би било персонификација снаге, чврстине и стамености. Чини ми се да би било сувише лако израдити неког с нежним именом, као, на пример, Миодраг или Миломир, и да не би имало драмског ефекта. Напротив, несналажење једног Гвоздена додаје драми значајну симболичку вредност… У филму је расплет стигао брзо – после првих несналажења и непрепознавања. Гвозден је погинуо, и ма колико то звучало иронично и сурово, Гвозденова преурањена погибија била је његова срећа.”

Прву велику телевизијску популарност Бата је стекао 1971. године када је емитовано десет епизода серије Дипломци Синише Павића у режији Небојше Комадине. То је прича о животу групе студената на периферији Београда, а уз њих дефилују ликови који дочаравају време. Једном сам га питала да ли се бојао да му после енормне телевизијске славе Бубулеје у Дипломцима не остане тај надимак на дуже време, а он ми је то уверљиво негирао:

„Нисам се никада тога бојао. Био је и Љуба Тадић Амазонац, па то нико није упамтио јер је Љуба био пре свега глумац. Глумац стотине улога, а не глумац једне телевизијске серије. Има глумаца који немају ништа друго осим ту телевизијску славу, и они, рекао бих, прижељкују да им се догоди тај лик који ће их пратити целог живота. Ја сам задржавао само ликове до којих ми је било стало, по којима сам желео да ме људи памте.”

А Феликс Пашић му је рекао: „Тај телевизијски Бубулеја се у једном тренутку опасно уплео у твој живот?” И добио одговор: „Опасно не. Могло је да буде опасно да сам био човек од похлепе. Ја сам Бубулеју одиграо и ушао у друге улоге. А успех сам трпео, и трпим и дан-данас. Људи запамтили. Кад један лик траје у народу двадесет година, то је у реду. Шта бих ја имао против тога? Није било опасности, јер ја ту тадашњу популарност нисам поспешио на ту линију. Могао сам да идем из серије у серију са сличним ликовима. Међутим, на моју срећу, то се није десило. Нисам наставио.”

Често је Бата понављао да воли само доброг партнера, да не може да игра с неким, ма како био даровит, ако нема крвну групу с њим. Волео је глумце који умеју да се дају.

Партнери су Бату памтили по строгости и када би се десило да нешто забрља, а догађало се, бескрајно би се искупљивао. О једном таквом тренутку сведочио је Славко Штимац, који је Бату упознао када је снимао телевизијску серију Салаш у Малом риту. Био је дете и већ месецима је играо, а онда долази велики Бата да сними своју улогу. Треба знати, Славко Штимац је главни јунак у свих тринаест епизода, а Бата је играо само у две. Кад су Славко и он пробали сцену, Бата је рекао: „Мали не зна текст.” Штимца је то ужасно погодило, а остали чланови екипе су скочили у одбрану малог Славка који је цео инцидент, две деценије после Батине смрти, са смешком препричао: „Нашао је начина да ми се извини јер није био у праву пошто сам знао текст. У наставку снимања је сваког дана доносио бомбоњеру за мене. Био је диван и нежан.”

Душица Жегарац је у својој исповести НИН-у испричала детаљ са снимања филма Посебан третман (29. јун 2000): „Догодило се нешто непланирано, узбудљиво и скандалозно. Потпуно блесаво. Требало је да прочитам писмо на сцени. Горан Паскаљевић је био забринут, кукао је цело вече: ’Шта ћемо сутра и како – немамо текст писма?!’ Покушао је да га напише, није ишло. Неко други је то морао да уради. Рекла сам му да не брине и ја сам га сутра написала у гардероби, себи самој. Изашла сам на сцену и кренула да га читам. Потпуно сам се препустила, без дистанце била особа с тим ужасом у себи, која чита писмо своје деце, и пукне. То треба да изазове ланчану реакцију код других, да се побуне, јер неће да глуме сопствене трагедије.

А онда је на сцену улетео Бата Стојковић и почео да ради ствари које нису биле договорене: разбио је столицу о сцену, дограбио гвоздену ограду и насмрт испрепадао колеге. Ја сам своје писмо прочитала, плачем, тресем се и гледам шта се догађа. Сви беже са сцене, препали се. Срдоч избезумљен, заправо љут, каже: ’Одох ја кући, доста ми је свега!’ и истрчава са сцене. Горан јури за њим, покушава да га врати. Наравно, Петко (сниматељ Александар Петковић, прим. Р. С.) све то снима. Бата је повредио руку, одвози га хитна помоћ. У хали те пиваре седе радници статисти и згрануто гледају шта се збива. Није ми било јасно како се догодила та луда сцена. Онда ми је Горан рекао да сам луда, да сам ја испровоцирала то догађање начином на који сам прочитала писмо.”

Овај филм је 1980. године са успехом приказан у Кану, Милена Дравић је добила награду за најбољу епизодну улогу, а редитељ Паскаљевић је у интервјуу за „Мондо” објашњавао ко су заправо његови јунаци у овој причи о групи алкохоличара на третману код психијатра сумњивог морала:

„Они нису имали никакаву шансу. Живели су у тоталитарном, једнопартијском систему. Данас би имали шансу да испливају на површину, како ви кажете, пошто живимо у вишепартијском политичком систему. Али нисмо умели нити смо имали мудрости да ту шансу искористимо… Филм смо слободно креирали, без икакве цензуре или аутоцензуре. Међутим, када је филм био номинован у финалних пет остварења за награду Златни глобус у Холивуду, на питање новинара ’Холивуд рипортера’ на кога смо мислили када смо креирали лик доктора Илића (Љуба Тадић), одговорио сам му да смо мислили на диктатора попут Стаљина. Следеће питање је било да ли сам ипак имао на уму и Тита када сам радио филм. Ја сам искрено одговорио потврдно и то ме је касније коштало тога да нисам могао да добијем средства за снимање новог филма у Југославији.”

Неколико година касније, Паскаљевић је снимио Варљиво лето ’68 (сценарио Гордан Михић) и био је то поновни сусрет Бате и Славка Штимца, коме је играо оца. Тај филм је на известан начин био редитељев омаж златном добу чешке кинематографије, његовим професорима са ФАМУ, коју је завршио у Прагу. Те 1984. године када је настао, филм је био одбијен за званичну конкуренцију Пулског фестивала, није био уврштен ни у пратећи програм филмова који се приказују изван конкуренције у пулској Арени. Образложење чланова тадашњег пулског жирија је било да „филм није комуникативан”. Већина домаћих критичара га је омаловажила, публика га је одмах прихватила. Паскаљевић је говорио да је имао огромну част и задовољство да сарађује с Батом Стојковићем и Мијом Алексићем, иначе омиљеним глумцима.

Глумица Ивана Михић имала је тринаест година када је играла Батину ћерку у том филму. Њен тата Гордан Михић преминуо је на дан када је рођен Бата Стојковић, 11. августа (2019). Говорила је да се Бата према њој односио управо очински помажући јој да одигра улогу Владице Цветковић:

„Десет година касније заједно смо играли у чудесном филму Тераса на крову, а убрзо потом и у ТВ серији Горе-доле, коју су и публика и критика и наша струка поштовале и волеле, а у којој ми је Бата играо прадеду! Сва три пројекта рађена су по сценарију Гордана Михића, који је изузетно ценио Бату, који је често тумачио ликове у филмовима и серијама рађеним по његовим сценаријима. Сви ти пројекти постали су с временом класика нашег кинематографског стваралаштва. Бата је био не само глумац вансеријског талента већ и врхунска личност у сваком смислу. Човек великог образовања, широких интересовања, посебног смисла за хумор, поштовалац наше професије и врсни професионалац.

Драгоценост је била имати Бату за партнера у кадру јер је он давао онај неопходни импулс партнеру како би заједно градили односе ликова чинећи сцене богатијим с неретко неочекиваним глумачким решењима. Стојковић је на сасвим посебан начин постизао и ону за глумца неопходну природност и саживљеност с карактером који тумачи. Бојио би га и чинио истински живим да би и полиграф пред њим био оборен. Бата би данас у овом стварном свету славио деведесет година, а у свету уметности, у коме ће живети вечно, њему се више године не броје.”

Никада се није десило да је испољен тако једногласни новинарски револт као 1976. године када Бата Стојковић није добио у Пули Златну арену за улогу оца у филму Чувар плаже у зимском периоду по сценарију Гордана Михића, у режији Горана Паскаљевића. Арену је добио Радко Полич за улогу у филму Идеалист Игора Претнара, који је био и најбољи филм. Извештачи из Пуле су на разне начине саопштавали да је Бата Стојковић за улогу оца био жестоко оштећен на Филмском фестивалу тог августа. Већ почетком септембра, највеће признање на Глумачким сусретима у Нишу припало је овом глумцу. Рекло би се, исправљена је неправда, а Мића Милошевић је у „Борби” 6. септембра 1976. написао и ово:

„Било како било, само Бата Стојковић нам, ево, најбоље показује да је жилавији и од наше уобичајене нехајности. У својој заиста раскошној глумачкој зрелости, у најбољим креативним годинама, асимилујући у себи најфинију пластичну скалу од комичног до карактерног, он нам у Чувару плаже још једном показује да је неодољиво и необориво стигао до нечег типолошког и митолошког у бићу оног егзистенцијалног и елементарног народног човека. Зато ни Бата Стојковић од сада не би требало да јури за својим очекиваним и неочекиваним улогама јер би такве улоге убудуће требало специјално писати за Бату Стојковића. Гледаоци би у том случају били најзадовољнији.”

Прича о филму Ко то тамо пева обилује бројним детаљима који илуструју како је изгледало снимати филм 1980. године у месецима када се сваког дана очекује смрт председника СФРЈ Јосипа Броза Тита. Редитељ Слободан Шијан се четрдесет година касније присећао опасности и незвесности за привођење снимања крају:

„Стално смо слушали извештаје конзилијума о стању Титовог здравља, а у једном тренутку, када смо снимали сцену на реци, дошла су два цивила у сивим оделима и узела нам камеру. То је била потпуно нова камера ’Филмских новости’ недавно купљена за снимања ’Титових путовања’. То је било негде крајем априла и ми смо закључили да је Тито ’заувек отпутовао’. Неке екипе су прекинуле снимање, али ми смо одлучили да наставимо да снимамо неком старом камером, јер ако станемо, размишљали смо, ко зна да ли ћемо икада завршити филм. Тако смо снимали два-три дана, кад ево оне двојице, доносе камеру назад. Кажу, не треба нам још. Ми завршимо снимање, мислим 30. априла, а на радију објаве 4. маја да је друг Тито преминуо.

Филм је следеће године приказан у Кану у селекцији „Известан поглед”, био је веома добро примљен и добио је одличне критике. Публика га је сјајно прихватила и тај успех му је омогућио да добије широку биоскопску дистрибуцију у Француској, а касније и у многим другим земљама у свету. У Кану га је видео и амерички дистрибутер који га је касније с великим успехом приказивао у САД. Филм је стигао и до Јапана.

А Бата Стојковић је памтио да је у хладној Тиси, тог априла, могао да се удави јер је имао на себи гњурачко одело које је, будући веома тесно, почело да га гуши. Спасавао га је искусни риболовац Павле Вуисић. Говорио је да је то било „крпљење филма јер није било новца, ништа им није ишло наруку, али победили су мајстори Душан Ковачевић и Слободан Шијан”.

Две године касније двојац Ковачевић–Шијан понудио је публици још један од омиљених филмова – Маратонци трче почасни круг. Бата је у Пули био новинарски фаворит за Златну арену, али она је отишла у друге руке. Критичар тадашњег загребачког недељника „Студио” Дарко Зупчевић овако је реаговао у свом листу:

„Непромјенљива је константа Шијанових филмова режирање глумаца. Захваљујући њему, Данило Стојковић, као отац у обитељи Топаловић, доказао је да је тренутно највећи комичар (једнако глумац) југославенског филма. Службени жири фестивала није то, дакако, запазио него је додијелио Златну арену за мушку улогу Љубиши Самарџићу за улогу у Савамали, за једну од најлошијих улога у једном од најлошијих филмова.”

Када сам прочитала овај текст, питала сам Бату како реагује, а он ми је прилично резервисано одговорио: „Није лепо некоме оспоравати награду преко мојих леђа.”

За многе је изгледало као да је неправда исправљена две године касније, 1984, али чињеница је да те године у Пули није било никога ни близу Батином Илији Чворовићу. Добио је Златну арену за убедљиво најбољу мушку улогу у филму Балкански шпијун, а филм је проглашен најбољим. Уследио је и „Цар Константин” у Нишу. А Бата је објаснио:

„Када сам добио да играм Илију Чворовића у Балканском шпијуну, то није био избор Душка писца, већ избор редитеља Боже Николића. На једној проби, Душко је рекао нешто што ме је страшно заинтригирало: ’Боже, Бато, ти играш то као да си ти писао!’ Тада је почело наше дружење око тог текста. Свакодневно смо сатима разговарали телефоном и тада смо почели да другујемо. Нити ја знам, нити зна Душко колико он мени даје и колико ја њему дајем.”

Захваљујући сценарију Душана Ковачевића за филм Подземље (Undergound) из 1995. године, Бата је први и једини пут радио с Емиром Кустурицом. И био је, мало је рећи, одушевљен сарадњом с тим редитељем:

„Кустурица је вансеријски човек и вансеријски редитељ. Рад с Кустурицом ми је једно од најдрагоценијих искустава у каријери која доста дуго траје. Срео сам човека који је чудо од редитеља, од маште, од доброте и од талента. Без обзира на године које имам, тај сусрет ме је оплеменио, озарио, и нашао сам још дубљу потврду, можда најдубљу потврду да има сврхе бавити се овим нашим послом.”

Снимио је Данило Бата Стојковић 68 телевизијских драма и серија и 44 филма са свим значајним редитељима у нас. Играо је у француском телевизијском филму Јалта улогу Стаљина и запањио редитеља и француске глумце како се за њу припремио и шта је све знао као историјске чињенице. Када су француски чланови екипе гостовали у Београду, био је домаћин каквог никада и нигде нису имали.

Добио је заслужено све награде које постоје у нас. Две Стеријине и две Златне арене, а Ћурана четири пута. Добио је и награду на Данима сатире у Загребу. Када је гостовао у главном граду Хрватске с Професионалцем, требало је да одигра пет представа, али је на захтев домаћина одиграо укупно једанаест. Публика га је поздрављала аплаузом који старији гледаоци нису упамтили. Добио је и награду на Фестивалу у Квебеку (Канада), био је власник Октобарске награде Београда, Гран прија у Нишу за свој последњи играни филм У име оца и сина (режија Живко Николић, 1999).

Постоји још један памћења вредан детаљ из Батине биографије. Када су студенти 1991. године протестовали против власти Слободана Милошевића, у окупљањима на Теразијској чесми, била је храброст појавити се тамо и обратити се младим људима. Бата је дошао болестан, са штапом, помогли су му да се попне на бину и рекао:

„Ја сам дошао да се вама поклоним, ја вама да аплаудирам и ја вама да пољубим руке, кад бих то могао. Хвала вам… Ову срамоту сам педесет година трпео и био не тако храбар као ви, и не тако мудар као ви. Хвала вам, децо, много вам хвала!”

Пушио је по три-четири кутије дневно. Ни у болести није престао. Захваљујући професору Божини Радевићу три-четири пута је почињао живот изнова. Имао је девет интервенција, али одлазак на представе напросто га је дизао из мртвих. Никога није ни питао да ли из болнице може да оде да игра, већ је све морало да буде готово до представе. Тринаестог фебруара 2002. године одиграо је свог последњег Професионалца, били су ту неки словеначки студенти који су желели да га виде. Једва је издржао, али је остао до краја. Пре тог 5. фебруара извео је тристоту Корешподенцију, а 15. фебруара поново је ушао у болницу. Умро је 16. марта 2002. године. Последњих дана ни о чему није хтео да разговара осим о фудбалу и позоришту. Сви су долазили да му подносе извештаје шта је и како је било на фудбалском и позоришном терену. Ватрени навијач Црвене звезде, имао је теорију да су глумац и фудбалер исто – обојица имају циљ да освоје терен. Кад га фудбалер освоји, постигне гол, а глумац добије аплауз на отвореној сцени. Драган Николић га је позвао последњих дана и питао га шта ради. А он је мирно и озбиљно одговорио. „Ево, учим мог рака да пуши!”

Када се тело истрошило и више није могло да слуша ни Бату ни лекаре, када ни његова Олга више није могла да га још једном врати на сцену, од Бате се опростила некадашња југословенска и српска глумачка сцена, интелектуална јавност, али и тадашњи политички врх. У препуној сали Звездара театра 20. марта 2002. одржана је комеморација поводом смрти Бате Стојковића. У првом реду, поред супруге Олге, седеле су његове колеге: Љуба Тадић, Ружица Сокић, Бора Тодоровић, Петар Божовић, Мира Бањац, Неда Арнерић и други. У име Југословенског драмског позоришта, од Бате се опростила његова колегиница Бранка Петрић, а комеморацији су присуствовали и Зоран Живковић, тада савезни министар унутрашњих послова, академици Матија Бећковић и Драгослав Михаиловић и бројни глумци. Телеграме саучешћа Батиној супрузи Олги послали су и Војислав Коштуница, председник СРЈ, и Зоран Ђинђић, републички премијер.

Међутим, речи опроштаја његовог писца Душана Ковачевића заслужују да их једним делом сачувам и у овом тексту:

„Бата спада међу глумце који на овом поднебљу завршавају једну епоху. Он је међу највећима у периоду класичне глуме, а под тим класичне подразумевам стари, достојанствени однос према том послу. Позориште је једна врста светилишта, у њега се улази као у цркву, а сцена и само казивање представљају обред. Бата је одржао свечарски однос према позоришту, поштујући га, да би оно поштовало њега. Када иде на представу, он се увек облачио као да иде на славу, а после прима госте као на слави.

Ја сам Бату упознао у време страшне кризе, велике депресије и људске мрзовоље. У то време, кад се већина људи одрицала свог посла, своје уметности, зато што су их хватали малодушност, неспокојство, паника, и тада је Бата у позориште долазио у црном оделу с новом краватом, беспрекорно спреман за тај чин од два сата.

Он је једна машина која сагорева емоције и цео рацио артикулише на план великих емоција. И није чудо што у последњих десетак година људи из позоришта излазе скоро прегажени енергијом којом он бије са сцене.

Годинама већ Бата носи имена својих јунака као своје сопствено име, као да је са сваком улогом мењао и име у пасошу и личној карти. Глумац – то је све што ми знамо о њему, као да његова личност и његов приватан живот не постоје.

У потпуном посвећењу професији Бата Стојковић је ишао оним уобичајеним путем, играо је много и добро, градећи тако свој сопствени пут. Иза њега данас стоји галерија остварених ликова и дугачак пут преко земног шара позорнице. Живео је истински и страсно животе најразличитијих људи увек потпуно и до краја. Данас, када се иза његовог изузетног глумачког умећа и великог рада појавило само његово име, оно стоји као име великог глумца. Оно стоји као симбол улоге, представе и позоришта. Публика иде на представу да види Данила Бату Стојковића.”

Бивала сам често у Батином друштву. Гледала сваку његову представу, сваки филм, телевизијску причу. Али никада ништа дирљивије с њим нисам доживела од једне ноћи на прослави код заједничких пријатеља. Композитор и саксофониста Миливоје Мића Марковић (1939–2017) и његова супруга Радмила Микић славили су годишњицу брака, а међу педесетак гостију био је и Бата. У једном тренутку замолио је Сенку Велетанлић и Зафира Хаџиманова да му отпевају македонску љубавну баладу „Трено”. Мислим да песма има неки дужи наслов у коме је и ово женско име. За клавир је сео Сања Илић, њих двоје су укрстили гласове и наишао је тренутак у коме су Бати кренуле сузе. Волео је добре песме, знао их је све напамет, пратио је музичаре и певаче када их изводе и непогрешиво исправљао где је требало. Једном ми је описивао да би волео да онако како он ужива кад слуша добру песму и доброг певача тако његов гледалац ужива док гледа њега.

Има она реченица из Балканског шпијуна коју Бата изговара кад извади чешаљ из џепа, провлачи га кроз своју густу црну косу и каже:

„Мене, ако се сете на Дан безбедности, сете се, ако се не сете, ником ништа, то је била моја дужност, да радим.”

Сетили су се Бате тог марта 2011. године када је реновирана зграда Звездара театра. На отварању, Велика сцена је добила име Данило Бата Стојковић. Две деценије свог рада Бата је везао за ту сцену на Звездари, где је одиграо 1.102 представе. Сећају се Бате сваког лета у Врњачкој бањи, где сваке године на дан његовог рођења, 11. августа, почињу Дани Бате Стојковића и трају до 13. августа. Тако ова варош живи три дана у знаку свог највољенијег госта који је ту дошао први пут као дете кад га је мајка водила за руку. Последњи пут са штапом, неки месец пре него што ће умрети. Амфитеатар у бањи стар више од 120 година, од 2010. носи Батино име.

Радмила Станковић

Објављено у 94. броју часописа „Кинотека“, октобар 2024.