Ново издање часописа „Кинотека“ отвара есеј о опусу редитеља Сема Пекинпоа, а следе приказ филма Желимира Жилника „Реституција, или, Сан и јава старе гарде“, премијерно приказаног на Берлиналу, као и есеји о новом филму „Носферату“ у режији Роберта Егерса и чувеном филму „Рондо“ (1966) Звонимира Берковића.
Главни уредник, директор Кинотеке Југослав Пантелић, препоручује и фељтон на основу мемоарске прозе Вернера Херцога, приказ монографије посвећене Пуриши Ђорђевићу, интервју са илустратором и стрип-уметником Рајком Милошевићем, текст о књизи Хермана Мелвила и филму Џона Хјустона „Моби Дик“ (1956), као и наставак текста о сталкер филмовима.
Поводом стогодишњице рођења Сема Пекинпоа (1925-1984), редитеља „Дивље хорде“, Ана Марија Роси у есеју „Филмски песник насиља“ подсећа да он никада није освојио Оскара и није увек уживао наклоност публике, али да је у својој краткој и неуравнотеженој филмографији, коју чини само 14 филмова, имао неколико култних. „Био је иновативни филмски стваралац заљубљен у митове старог Запада, редитељски геније и забрињавајући импровизатор. Направио је прекретницу у жанру вестерна, као узоран пијанац снимио је своја најбоља дела. Када се навукао на кокаин, почео је његов уметнички пад, постајао је озбиљан параноик. У 59. години покосио га је срчани удар, а његов пепео расут је по Тихом океану“.
Нови филм Желимира Жилника „Реституција, или, Сан и јава старе гарде“ премијерно је приказан на недавном Берлиналу у, како пише Милан Завиша, препуној углађеној дворани „Делфи” која прима скоро 700 људи. Величина опуса неког режисера може се мерити и по томе какве филмове ради у позним годинама и да ли се енергија којом је одисала његова филмографија види и у њима, напомиње Завиша, па оцењује да је и по том критеријуму Жилник велики филмски стваралац, да младалачки дух – његов и целе екипе овог филма стоји као контрапункт њиховим годинама, а да „та амбиваленција само доприноси да филм изгледа моћно и свеже“ међу многим другим филмовима у битној селекцији Форум на Берлиналу.
Рубрика „Рефлексије“ доноси обиман есеј Николе Јовића „Апетити уклете природе“, с поднасловом „Хорор као ’онтолошка перверзија’ у филмовима Роберта Егерса“. Аутор пореди Егерсовог „Носфератуа“ (2024) с класиком Фридриха Вилхелма Мурнауа (1922) и римејком Вернера Херцога (1979), оцењује да је Егерсу и Херцогу, уз све разлике, заједничко испитивање граница непознатог, могућег и немогућег, као и да се онтолошка стрепња и сумња у могућности постојања ствари које видимо налазе у основи већег дела Егерсовог опуса, понајвише у дебитанском филму „Вештица“ (2015). Иначе, међу дела која су утицала на тај филм Егерс је уврстио „Лептирицу“ (1973) Ђорђа Кадијевића.
На програму Кинотеке је ретроспектива филмова Звонимира Берковића, а часопис је објавио део текста из свог 52. (онлајн) броја у коме је Ана Марија Роси приказала опус тог значајног редитеља. У фокусу је његов дебитантски „Рондо“ (1966), вреднован као један од 20 најзначајнијих филмова југословенске и један од три најбоља филма хрватске кинематографије. Берковић је тим филмом стекао статус који се више није могао померити навише, што је било својеврсно бреме за даљу каријеру. Добио је велики број награда у Пули, приказан је у Кану, а страна критика оценила је причу о љубавном троуглу, у тумачењу Милене Дравић, Реље Башића и Стеве Жигона, као „ремек-дело сензибилности, прецизности и љубави”.
Следи приказ монографије „Пуриша“, коју је приредила Маја Медић, а објавили Културни центар Чачак и Филмски центар Србије. Књига је „посебна, јер такав је био и човек о којем је у њој писано“, оцењује у уводном тексту Милен Алемпијевић, уредник овог издања као и филмског програма КЦ у Чачку, родном граду Пурише Ђорђевића (1924-2022). О једном од најособенијих синеаста југословенске и српске кинематографије, аутору изузетне ратне тетралогије из 60-их година (Девојка, Јутро, Сан, Подне) пишу критичари, теоретичари, сарадници и пријатељи – у духу уважавања и присности, али и с полемичким тоновима, а уврштена су и три текста самог Ђорђевића, као и бројне фотографије из његових филмова и свакодневног живота.
У овом броју „Кинотека“ започиње нови фељтон који представља одломке из књиге мемоарске прозе једног од најинтригантнијих редитеља немачке и светске кинематографије Вернера Херцога „Свако за себе, а Бог против свих“ (издавач Red Box, 2024). Наслов првог дела је „Митски хероји“. Књига описују живот већи од живота, који не би стао ни у његове познате филмове. Поетична и филозофска промишљања смењују се са авантуристичким и емотивним животним епизодама, које приказују искреног, храброг и радозналог човека спремног да се страствено бори за уметност.
Вук Попадић, чије су илустрације редовне на страницама часописа, разговарао је с Рајком Милошевићем Гером, познатим илустратором и стрип-уметником који већ дуго живи у Барселони, објављује за велике издаваче у Шпанији, Француској и САД, а сарађивао је и с Квентином Тарантином на стрип адаптацији „Ђангове освете“ (2012). У интервјуу за „Кинотеку“, током посете родном Београду, говорио је о вестерну, жанру којем се најчешће враћао, о одласцима у биоскопе 70-их и 80-их, о томе како су се неки аутори попут Сема Пекинпоа и њихове поетике показали готово судбинским, а свакако веома значајним за његово поимање уметности и визуелног приповедања.
У рубрици „Филм и књижевност“ Софија Стојановић се бави романом „Моби Дик“ Хермана Мелвила и истоименим филмом Џона Хјустона, који је у својим мемоарима „Отворена књига“ (1980) написао да је „Моби Дик“ (1956) физички најзахтевнији филм који је икада радио, наводећи „каталог незгода“ током снимања на немирном мору и маневрисања огромним механичким китовима. Ауторка истиче да се „Хјустонова личност и реноме вишеструко огледају у овом роману“, да је „својим пропорцијама – у физичком и духовном смислу“ сличан ауторитативном капетану Ахабу, али у себи гаји и посматрача и приповедача Исмаела (или Мелвила), те да „успева да створи неколико равни набоја у филму“.
Ту је и други део текста „Сталкер филм“ Ненада Беквалца, који примећује како се често мисли да су холивудски слешери ту само да уплаше и забаве публику, да су крвави, али да им, да би стварно били страшни, недостаје неки облик праве уметности у причи. Ипак, сматра он, поједини слешер филмови садрже више него што се на први поглед чини и имају дубље значење, повезано с концептима „забрањеног” и „сексуалног”. Такви су филмови настали од 1978. до 1981. који спадају у поджанр слешера „сталкер“ (прогонитељ). Реч је о 11 филмова наведених у првом делу текста, када је Беквалац анализирао елементе који их повезују: убица, жртва, хероина, а у наставку обрађује третман заједнице, места и временске структуре.
