Портрет редитељке Соје Јовановић на насловној страни фебруарског броја Кинотеке и исцрпан текст о животу и раду прве српске редитељке играних филмова део су обележавања стогодишњице њеног рођења, а тим поводом Југсловенска кинотека припрема и велику изложбу.
Нови, 62. број часописа доноси интервјуе с француском редитељком Одре Диван и српским редитељем Душаном Милићем, као и део разговора снимљеног прошлог лета у Кинотеци с недавно преминулим филмским критичарем Миланом Влајчићем. Ту су и текстови о редитељу Питеру Богдановићу и глумцу Владану Живковићу, који су нас такође недавно напустили. Директор Кинотеке Југослав Пантелић скреће пажњу и на текст о необичној судбини хрватског филма „Цигули Мигули“ (1952) и есеј о класику америчке кинематографије „Место под сунцем“ (1951).
О животном путу и богатом опусу филмске, телевизијске и позоришне редитељке Софије Соје Јовановић (1922-2002) детаљно пише Ана Марија Роси у тексту под насловом „Хумором се бранила од зла“, цитирајући и неке изјаве редитељке првог српског филма у боји „Поп Ћира и поп Спира“ и других популарних комедија. Текст обухвата и сећања на Соју Јовановић из пера Бате Паскаљевића, Миодрага Петровића Чкаље, Здравка Шотре, Весне Чипчић, која истиче: „Сојина режија била је музика филхармоније. Редитељска рука чврста, сигурна, око широм отворено, а радост готово детиње искрена“.
Сандра Перовић је интервјуисала француску редитељку Одре Диван, добитницу Златног лава на 78. фестивалу у Венецији за филм „Догађај“, који ће бити приказан на предстојећем Фесту. Та драма о илегалном абортусу 60-их година 20. века је адаптација истоимене књиге Ани Ерно. Одре Диван је изјавила да ју привукла „пре свега та ургентна ситуација у којој је главна јунакиња брзо морала да нађе решење. То је нешто што сам могла да повежем са искуством које сам стекла док сам писала трилере. Покушала сам да направим интиман трилер“. Како је додала, тема је и сексуална жеља јунакиње, која тражи своје право на задовољство, што је било неприхватљиво за велики део друштва у оно време.
У рубрици Мој избор редитељ и сценариста Душан Милић представља десет најзначајнијих филмова који су утицали на његово сазревање, истичући да је за њега филм – покретна слика, а добар филм – универзалан језик. У интервјуу за наш часопис описује шта му значе велики учитељи – Хичкок, Скорсезе, Кјубрик…, колико му је важан биоскоп, односно Кинотека, а говорио је и о свом новом филму „Мрак“, који је освојио награду публике на фестивалу у Трсту, док ће домаћа премијера бити на 50. Фесту.
Уз циклус Великани светског филма посвећен Питеру Богдановићу, часопис преноси текст Динка Туцаковића о америчком редитељу, глумцу, критичару српског порекла, кога је публика волела, а критика сматрала једним од најважнијих представника Новог Холивуда. Текст „Холивуд или пропаст“ објављен је у књизи „Сенке филмских предака“ (Нишки културни центар, 2011).
О недавно преминулом Богдановићу пише и Бранислав Ердељановић, оцењујући да је био „један од најхаризматичнијих редитеља друге половине 20. века, човек филмске генијалности према коме нико није био равнодушан, неко кога смо и ми својатали, волели и понекад осуђивали, а који је вероватно био последње лице и наличје старог Холивуда“, док рубрика Критика из прошлости преноси текст Ибрахима Сакића „Индустрија и етимологија смијеха“, написан својевремено поводом Богдановићеве комедије „Што те тата пушта саму“.
У програму „Разговори у Кинотеци“, који се снима за трајно чување у Архиву, Радиша Цветковић је прошлог лета пред камером причао с доајеном филмске критике Миланом Влајчићем. „Била ми је изузетна част да разговарам с таквим господином, чврстог и изграђеног самопоштовања и образовања. Инсистирао је да новинари морају да размишљају о последицама својих чинова, а не да буду „виолинисти у куплерају”, како је волео шаљиво, али ефектно да цитира Југа Гризеља. С више од пола века изграђеног кредибилитета био је оштар, понекад чак и љут, али оптимистичан. Са ставом, али отворено полемичан“, пише Цветковић, те преноси делове разговора, започетог сећањем Влајчића на време које је у раној младости проводио у Музеју кинотеке.
Рубрика Филмски јубилеј доноси текст хрватског аутора Даниела Рафаелића о „тзв. случају филма „Цигули Мигули“ Бранка Марјановића, који је сниман 1951. с очекиваним датумом премијере 1952. године“. Комедија о партијском апаратчику који стиже у провинцијски град да би реформисао културни живот наишла је на идеолошке замерке, премијера није одржана и тај филм је постао први забрањени хрватски звучни дугометражни играни филм. У биоскопе је стигао тек 1989. године и није привукао пажњу, али је након неколико приказивања на телевизији, како пише Рафаелић, задобио култни статус.
Филму „Место под сунцем“ (1951) Џорџа Стивенса посвећена је рубрика У фокусу. Ксенија Зеленовић истиче да је та адаптација Драјзеровог романа „Америчка трагедија“ један од најбољих филмова свих времена. „Преводећи обимну причу у двочасовни филм, овај проницљиви мајстор бриљантног ока и смисла за композицију, те истанчаног осећаја за детаље, својим осетљивим приступом глумцима успео је да створи упечатљиве ликове чије интеракције имају дубину и интимност какве су ретке у филмовима“, оцењује ауторка, додајући да је главног јунака маестрално тумачио један од најбољих холивудских глумаца средине прошлог века Монтгомери Клифт, а партнерка му је била млада Елизабет Тејлор.
О недавно преминулом истакнутом глумцу Владану Живковићу, дугогодишњем председнику Удружења филмских глумаца Србије и преданом суорганизатору глумачког фестивала у Нишу пише Маријана Терзин Стојчић у тексту под насловом „Позитивац озбиљних времена домаће кинематографије“.
Програм Шок коридор представља овог месеца приказује филмове Мајкла Ривса. Ненад Беквалац пише о сукобу младог редитеља и чувеног глумца Винсента Прајса, али и да су на крају нашли заједнички језик па је филм „За џелата нема милости“ (1968) постао најбољи филм у њиховим каријерама. Нажалост, Ривсу је то био и последњи од укупно три филма. Аутор за кога су неки критичари сматрали да ће бити наследник Орсона Велса умро је са само 25 година (услед прекомерног коришћења антидепресива у комбинацији с алкохолом).
О легендарном америчком глумцу и режисеру Сиднију Поатјеу (1927-2022) у рубрици In Memoriam пише Бојан Ковачевић: „Највећи хит и један од оних филмова по којима ће га многи поштоваоци памтити, било је остварење Стенлија Крејмера „Погоди ко долази на вечеру“ (1967), које не само што је срушило све табуе већ се и феноменално одржало до данашњег доба. Неки ће га памтити као првог Афроамериканца који је освојио Оскар – 1963. за најбољу мушку улогу у филму „Љиљани у пољу““.
Рубрика Трагови на филму бележи 10. годишњицу смрти Миодрага Цакића Цакија (29. децембра 2011), некадашњег шефа каталога Кинотеке. „На то какав је Цаки био човек и пријатељ, подсетиће нас текст човека са стране, познатог бугарског историчара филма Петра Карђилова, који није заборавио године друговања са Цакићем и екипом из Филмског архива, током више фестивала Нитратног филма на којима је био гост. Због техничких разлога, овај искрени и од срца написани текст, није изашао у кинотечком двоброју за децембар-јануар 2021/2022, али је објављен на сајту Југословенске кинотеке. Сада је коначно и пред нашим читаоцима“, пише управник Архива кинотеке Александар Ердељановић. Петар Карђилов је своје сећање насловио „Млечни зуби времена“, по наслову једне Цакићеве песме.
Сарадници Кинотеке пишу и о траговима које су на филму оставили недавно преминули инострани уметници – америчке глумице Бети Вајт и Сали Ен Хауз, као и совјетски редитељ Сергеј Соловјов (Ненад Беквалац), америчка глумица Арлин Дал (Бојан Ковачевић) и руски редитељ, сценариста и глумац Владимир Наумов (Маријана Терзин Стојчић).
И у овом броју текстови су илустровани бројним фотографијама, као и цртежима Мирославе Вуковић и Вука Попадића.