Изложба о европској глумачкој звезди Светиславу Петровићу

Једна од највећих глумачких звезда нашег порекла Светислав Петровић, после више од седамдесет година неоправданог гурања у заборав, које су подстицале и послератне југословенске власти, полако у очима шире јавности поново почиње да заузима заслужено место у филмској историји овог региона и Европе. Светислав Петровић (1894, Будимпешта – 1962, Минхен) током четрдесет година каријере остварио је више од стотину улога, успешно превазилазећи прелазак из немог у звучни филм, за разлику од многих колега за које је нова ера значила крај каријере. Глумом почиње да се бави 1919. у Бечу под именом Светозар Петров (Нечовек, Паул Чинер, продукција Sascha Film), а у годинама и деценијама које ће уследити његово име (Светислав Петровић, Светислав Иван Петровић и Иван Петровић), најчешће се могло видети прво или међу првима на одјавним шпицама филмова који су скоро па пословично имали изузетан успех код публике. Снимао је у Аустрији, Мађарској, Немачкој, Чехословачкој, Француској, Краљевини Југославији… Остварио је само једну улогу у филму у послератној Југославији. Била је то Далматинска свадба (1953), у режији Гезе фон Болварија, пионирска  копродукција нове Југославије са западним кинематографијама (Западна Немачка) и један од првих колор филмова снимљених код нас. Многе Петровићеве улоге вредне су помена, међу њима и оне у филмовима: Уметничка душа, Алахов врт, Козак и славуј, Процес, Госпођа са сунцокретом, Лифт за губилиште…

Једна од многих изузетних јесте и улога Марка Вуковића у филму Принцеза корала, у режији Виктора Јансона, који је снимљен 1937. у копродукцији Немачке и Краљевине Југославије. У оквиру престижног програма „Времеплов” овогодишњег Пулског филмског фестивала, чији је уредник Леон Ризмаул, приказан је и филм Принцеза корала, осамдесет година након што је снимљен на оближњем острву Зларин.

Поводом педесет пет година од смрти Светислава Петровића, пажњу посвећујемо филму који вероватно никада не би настао без глумчевог пожртвованог ангажовања. Улога у тој копродукцији најбољи је доказ Петровићевог талента и харизме, који су после немог периода красили и прву деценију звучног филма.

Принцеза корала (Die Korallenprinzessin) јесте филм изузетног значаја, који превазилази његову питку структуру, пажње вредну глуму и фотографију, музику (Иво Тијардовић) и локације на којима је сниман. Настао у специфичном политичком тренутку, тај филмски подухват Хитлерове Немачке и Каљевине Југославије романтична је слика надолазећих промена у сенци љубавне приче која резултује победом традиције над тзв. еманципацијом.

Млади припадник Југословенске краљевске авијације Марко (Светислав Иван Петровић) слеће на родно острво и запажа атрактивну туристкињу Диди (Хилде Сесак), с којом ће убрзо успоставити контакт, што ће озбиљно запретити надањима Анке (Ита Рина), младе жене коју су усвојили његови родитељи. Анкина наклоност према Марку биће озбиљно пољуљана после сплета околности које спајају ћерку богатог немачког индустријалца и југословенског краљевског официра. У сенци расплета тог љубавног троугла Јансон нам даје један потпуно друкчији сукоб – сукоб надолазећег и традиционалног. За то ће му послужити и мотив бербе корала. Тајна коју острвљани Зларина преносе с колена на колено биће угрожена…

И у овом филму могуће је пронаћи метафоре и довести их у везу с тадашњим политичким стремљењима у Европи, али мислим да би то било (као и у великом броју других случајева) неосновано и погрешно.

Настанак ове копродукције Просветног филма из Београда и Завода националсоцијалистичке партије ФДФ (Fabrikation Deutcher Filme G.m.b.H.), чији је рад контролисао тадашњи немачки министар пропаганде Јозеф Гебелс, није био лак. Уобичајени доласци немачких филмских екипа у Краљевину Југославију били су уздрмани незапамћеним дипломатским скандалом који је избио када је екипа филма Бело робље – оклопњача Севастопољ (1936) током рада у Далмацији ухваћена у тајном снимању југословенских војних база. Како тај инцидент не би утицао на одлуку југословенске стране о будућем пројекту Принцеза корала, у преписку с надлежнима из краљевске владе у Београду укључује се  Светислав Иван Петровић. Из те преписке која се чува у Архиву Југославије (фонд 38, фасцикла 115, јединица оп. 254) није могуће закључити да ли је Петровић био упућен у поменути немачки шпијунски инцидент, али се лако може уочити велика заинтересованост славног глумца да  снимање Јансоновог филма у Краљевини добије зелено светло Централног прес-бироа и Министарства иностраних послова. Представнике југословенске владе и  утицајне представнике Београда у Берлину, Петровић моли да се што више заложе код немачких колега како би снимање Принцезе корала могло да почне.

То се убрзо и догодило, на велико задовољство главног иницијатора Петровића, чланова ауторске и глумачке поставе, те мештана Зларина, који су се највише обрадовали доласку велике домаће звезде с међународном репутацијом Ите Рине. Долазак екипе на острво надомак Шибеника изазвао је огромно интересовање мештана, које није јењавало до краја снимања филма. Чувена сцена када млада немачка глумица Хилде Сесек губи контролу над глисером који потом удара у хриди и експлодира била је доказ озбиљности продукције и догађај који је привукао изузетну пажњу Далматинаца ангажованих на филму, али и оних који су само пратили снимање остварења које свету треба да открије лепоте њиховог острва. Једна девојчица добила је име Ита Рина, а славна имењакиња била јој је кума. Велики број статиста и невероватно висока температура ваздуха нервирали су немачког редитеља Виктора Јансона. Нервозе је било и с друге стране, али тек после премијерног приказивања филма у Шибенику. Приметивши да је, осим изузетне музичке нумере, цео филм на немачком, сведоци његовог настанка, мештани Зларина, бурно су реаговали. Такву реакцију додатно је појачала и спознаја да камера није забележила све лепоте њиховог острва познатог по берби корала. Највеће разочарање статиста изазвала је цензура масних псовки изречених током захтевних сцена сукоба које је подстакао сам Јансон. Легенда каже да су ти локализми изостављени (замењени блажим вокалним изливима гнева), на инсистирање композитора Иве Тијардовића након што их је регистровао током постпродукције филма у Берлину.

После светске премијере у Берлину, Милош Црњански, тада дописник Централног прес-бироа из Немачке, у Београд шаље поруку да је тамошња публика добро прихватила филм, но инсинуира да његови домети нису велики. Такво мишљење имала је и немачка критика, а два месеца касније сличан став са својим читаоцима поделиће и њихове београдске колеге. Принцеза корала стиже у престоницу Краљевине Југославије пред новогодишње празнике 1938. Публика хрли у биоскопе „Касина” и „Врачар”, док критика не штеди филм називајући га оним што би данас објаснила одредница Europudding. На уводној шпици наведено је да је филм настао уз помоћ југословенске краљевске владе, али чини се да ни то није умилостивило критику. Филмски критичар београдског дневника „Време” Драган Аћимовић Принцезу корала оценио је као још једну неуспелу страну продукцију сниману у нашој земљи. Истичући таленат Ите Рине, Аћимовић је приметио да она поново глуми у филмовима лоших редитеља, алудирајући на њене улоге у остварењима Фантом Дурмитора и А живот тече даље. Уследиће пројекције у другим градовима Краљевине, а међу најоштрије критичаре филма уписао се и тадашњи филмски критичар „Хрватског дневника” Иван Горан Ковачић, осувши паљбу по страним продукцијама које измишљају глупе лимунаде.

Упркос тадашњем ставу критике и очигледној чињеници да је реч о једном од филмова доброг расположења, који су уз оне пропагандне били окосница тадашње немачке филмске индустрије, из данашње визуре, а пре свега гледана очима посматрача са територија некадашње Краљевине Југославије, Принцеза корала је веома важан  и вредан филм. Светислав Иван Петровић, Хилде Сесек и Ита Рина остварили су изузетне улоге у тој екранизацији новеле Задранина Стеве Клуића, тада сарадника Југословенског просветног филма и дописника Централног прес-бироа из Берлина. Јосип Славенски учинио је изузетну услугу продукцији препоручивши Иву Тијардовића као композитора музике за филм, а продуцент, глумац и редитељ Виктор Јенсон посао је урадио на начин који би и данас поздравили студији који преферирају романтичне филмске теме. То остварење је неоспорно важан сведок времена приморског дела тадашње краљевине. И поред тога што је играни филм, Принцеза корала сведочи не само о Зларину већ и о Хвару, Дрвенику, Сплиту и Трогиру. Веома је значајно и појављивање глумаца у униформама Југословенске ратне морнарице и поморског ваздухопловства, те хидроавиона с обележјима Краљевине.

Евентуални римејк овог класика без претераних сценаристичких интервенција у потпуности би био пријемчив данашњој биоскопској публици која није навикла да се упознаје са старим филмским бисерима, у овом случају – коралима.

Југослав Пантелић