Неуобичајен интервју вођен годинама с филмским теоретичарем и аутором Владом Петрићем (1928-2019) новинарка Радио Београда 2 Мелиха Правдић приредила је за књигу „Влада Петрић – До следећег ултиматума“, коју су објавили РТС Издаваштво, Задужбина Владе Петрића и Киноправда институт.

 

Књига с поднасловом „Интервју у настајању“ представљена је 19. маја у Југословенској кинотеци. Многобројне поштоваоце Петрића, професора на Харварду, поздравио је управник Музеја кинотеке Марјан Вујовић, а на промоцији су говорили писци Владимир Пиштало, управник Народне библиотеке Србије, Вуле Журић, члан Издавачког одбора РТС-а и Горан Гоцић, рецензент књиге, филмолог Грег Декјур у име Задужбине Владе Петрића и Киноправда института, као и ауторка.

Након промоције приказан је филм из фонда Кинотеке „Кавез“, у режији Петрића, сегмент омнибуса „Време љубави“ (1966).

„Професор Петрић је био несвакидашња појава у нашем културном животу. Имала сам срећу да га упознам преко пријатеља. То су били дивни сусрети. Али када смо кренули у овај посао, почело је заоштравање“, рекла је Мелиха Правдић.

Како је испричала, затражила је интервју с Петрићем 2006. године када је добио награду Мартовског фестивала за животно дело, али је он одбио уобичајена питања и поставио ултиматум да не помињу речи уметност, филм, литература, позориште. Тако је започео разговор о многим деликатним питањима, а понајвише о темама из области религије и уопште људског односа према Богу, о феноменима на које је имао амбивалентне погледе.

За снимање радио емисије никада нису усагласили термин. Према речима Мелихе Правдић, Петрић је био непредвидљив, питања су се множила, навирале су нове ситуације које је требало анализирати, рад се уозбиљавао и потрајао, с прекидима због његових одлазака у Америку и њених других обавеза, готово десет година.

„Био је веселе природе, инспиративан. Истовремемо, тежак човек, али нисам му остала дужна, стајала сам иза свог става. Мислим да је то што је говорио подстицајно за размишљање. Пошто интервју није добио радијску форму, сматрала сам да је природно да рукопис, који је Петрић ауторизовао, понудим РТС Издаваштву“, изјавила је Мелиха Правдић.

Рецензент Горан Гоцић, који је написао и поговор за књигу, истакао је да је топло препоручује читаоцима као дубински интервју с Петрићем, те поменуо да га је добро познавао и да је реч о једној неодољивој личности, великом козеру и провокатору.

„За особу која ради интервјуе, чиме се и сам бавим, потребан је исповеднички таленат, сличан оном који имају свештеници, способност да хватате мисли у лету, слушате саговорника и постављате питања по његовим шлагвортима. Мелиха је то постигла. Други таленат је организаторски, да дођете до људи који су познати, а мало доступни, а и да то продате неком медију. Мелиха је и ту показала способност“, оценио је Гоцић.

Како је додао, Петрић је био „невероватни компликатор“, прилично тежак за сарадњу. „У питању је била његова амбициозност око свега што ради. Мелиха се изборила са свим препрекама које јој је постављао и ево ту је књига. Уживање у њој је велико“.

Вуле Журић је напоменуо да није упознао Петрића, али да је то „једно од имена које повезујемо са оним што смо запамтили када смо почињали да гледамо филмове, кад нас је биоскоп омађијао и када је филм био једна врста религије“.

„РТС Издаваштво постаје све важнији издавач. То се дешава тихо. РТС се не труди много да рекламира те књиге. Нису комерцијалне, али су квалитетне. Ово је једна у низу тих добрих књига о филмској и телевизијској, стваралачкој култури без које нема укупне културе. Драго ми је што се успоставља пракса да РТС Издаваштво објављује књиге својих људи, који раде на РТС-у, а драго ми је и што сам био нека врста посредника за ову књигу, мада Мелихи није ни био потребан посредник“, изавио је Журић.

У овим интервјуима, како је рекао, „Петрић се јогунио, али се јогунила и Мелиха, није дала на себе и на професију новинара, оног правог какви су некада били и какви су све мање. То је посебан квалитет“.

„Ова књига је једна константна полемика. Мислим да ће се сваки читалац у неком делу помало и изнервирати, али с обзиром да је све то јако духовито писано, односно речено, то је још један квалитет“, рекао је Журић, захваљујући ауторки што је „имала енергију и вољу да уобличи те разговоре у књигу која ће остати као вредан документ, сведочанство не само о једном великом човеку него и о једном времену“.

Владимир Пиштало је рекао да је имао задовољство да упозна Петрића и да га је брзо заволео.

„Читајући ову збирку разговора, сећам се како је волео да контрира људима. Био је провокатор, али онако дечијег типа. Увек је имао елемент шале и чаплиновско непоштовање за норме. И био је веома демократичан према младима и према људима уопште. Он је био велики човек, са Харварда, али није посматрао друге са висине, умео је да се повеже и створи неусиљену атмосферу“.

Пиштало је поменуо да му је Петрић често говорио о праву човека да умре кад сам одлучи.

„Мучио га је бесмисао живота и како се супротставити томе. Он се супроставио шалећи се и непоштовањем правила. Долазио је у цркву, али као агностик. И у овој књизи многе странице су посвећене његовом отпору према организованој религији. Али мислим да је то заправо била озбиљна запитаност над питањима Бога и човека“, рекао је Пиштало.

Грег Декјур се такође присетио личног односа с Петрићем.

„Упознао сам га као студент у Америци, мада не на Харварду. Био нам је гостујући професор. Прво предавање, о Орсону Велсу, цело је одржао говорећи о само првих пет минута филма Touch of Evil (1958). То је била искра која је запалила моју животну љубав према фиму“, рекао је Декјур, који је наставио контакт с Петрићем када се доселио у Србију.

Декјур је представио планове Киноправда института, који је посвећен промовисању лика и деле Владе Петрића, као и истраживањима у области теорије, историје и естетике филма и уметности уопште.

„Први велики пројекат биће комплетно дело Владе Петрића, у 15 књига. Ту су и пројекције, изложбе, као и активности за надограђивање Легата Владе Петрића при Филмском архиву на Харварду, који је он и основао“, рекао је Декјур.