Мартовски број часописа „Кинотека“, на чијој насловној страни је лик Миодрага Петровића Чкаље, уз текст о вољеном глумцу рођеном пре тачно сто година, доноси и најаву новог програма са филмовима старим један век, затим интервју са сценаристкињом Биљаном Максић, есеје о редитељу Асгару Фархадију и о филозофским аспектима „Матрикса“, приказ књиге о редитељу Сергеју Параџанову, текстове о женском филмском писму и о британском хорор филму…
Текст „Лечио је људе смехом“ Ане Марије Роси о Миодрагу Петровићу Чкаљи, поводом стогодишњице рођења глумца чији је „надимак неколико деценија био синоним за смех у земљи која је бројала 22 милиона становника и у којој се говорило на десетак језика“. Одиграо је више од стотину филмских и телевизијских и више од тридесет позоришних улога. Публика га је обожавала, али му критика није била наклоњена, пише ауторка и цитира Миру Бањац да Чкаља није био забављач, већ истински човек духа, комичар у најбољем смислу те речи, познавао је свој народ и менталитет онога што је играо, али је, нажалост „Чкаљу наше друштво заборавило и остало му је дужно“.
Александар Саша Ердељановић представља програм „24 филма из 1924. године“, који ће бити део сталног репертоара Кинотеке до краја 2024. године. На почетку даје контекст кроз преглед најважнијих догађаја, хронолошки по месецима, у свету и у Краљевини Срба Хрвата и Словенаца. Следи преглед филмских догађаја – у свету и у земљи, а као најзначајнији на домаћем плану те 1924. године Ердељановић издваја оснивање Београдског клуба филмофила, на чијем је челу био први домаћи филмски критичар Бошко Токин. Други део текста садржи кратке приказе 24 остварења која ће у овом циклусу репрезентовати филмски свет од пре сто година.
Симболика у филмском рукопису редитеља Асгара Фархадија, добитника почасног „Београдског победника“ на 52. Фесту и „Златног печата Кинотеке“, тема је есеја „Врата која нас раздвајају“ Николе Јовића у рубрици Рефлексије. Јовић истиче да је Фархади вероватно један од најпризнатијих и најутицајнијих редитеља у историји иранског филма, настављач започетих тенденција иранског новог таласа, а да увођењем ликова из средње класе посредно артикулише теме које погађају не само иранско друштво већ и остатак света. „Сваки од његових филмова поставља питање замршених етичких дилема“. Чести мотиви његових прича су лажи и тајне док разматра „по којим то мерилима можемо неко делање да окарактеришемо као етичко или неетичко“.
У рубрици Женско филмско писмо Милена Гвозденовић под насловом „Реч-две о женском пријатељству“ представља дебитантски филм сценаристкиње и редитељке Мартине Дуговсон „Мина Таненбаум“ (1994), оцењујући да је тај шармантни француски филм у много чему антиципирао роман „Моја генијална пријатељица” Елене Феранте. „Топла прича о одрастању, женском пријатељству од детињства до зрелог доба, смештена је у специфичан социјални миље. Па иако је врло сентиментална, урбана и духовита, то је и озбиљна социјална драма“, пише ауторка и додаје да филм без сумње садржи многе аутобиографске елементе.
Поводом 25 година од премијере „Матрикса“ часопис преноси есеј „Из света сенки у пустињу стварности“ Срећка Хорвата („Будућност је овдје: Свијет дистопијског филма“, Хрватски филмски савез, 2008). Претпоставка да је наш свет само илузија, док се стварност скрива негде другде потиче још од Платонове алегорије о пећини, а један од филмова који је то најјасније презентовао и пропитао засигурно је „Матрикс“ браће Ваховски. Тешко да се иједан новији дистопијски филм може мерити са успехом који је међу светском публиком, али и стручном критиком, имао филм о „пустињи реалног” и могућем ослобођењу из света сенки“, пише Хорват, те наводи и коментарише ставове Бодријара, Жижека и других мислилаца о стварности, симулакруму, нихилизму као деструкцији смисла…
Књига „Сергеј Параџанов. Три сценарија“ (Кораци, Крагујевац, 2022) Ане Јаковљевић Радуновић, професорке руске књижевности на Филолошком факултету, даје увид у формирање филмских слика једног од најважнијих и најоригиналнијих режисера у историји кинематографије, кога су инспирисали сликарство, архитектура, балет, неми филмови, пантомима, пише Оливера Драгишић. Главна тема су три нереализована сценарија: „Демон“, по истоименом делу Љермонтова, „Зачарани замак“ који тематизује драму Пушкинове „северне неостварене љубави“ и „Исповест“ чија су тема градови којих, како Параџанов каже, више нема – Кијев и Тбилиси.
Шок коридор доноси други део текста „Фрагменти страха: Британски хорор“. Ненад Беквалац представља историјат бављења тим жанром од стране великих британских компанија, као што су „Гомон”, „Гејнсборо”, „Илинг”, „Ранк”, „Хамер“. Хорор је раније углавном комбинован с комедијом, јер због правила цензорске комисије „фантастика је могла да прође, и све док су музика и комедија ублажавале „вулгарне ексцесе”, како је хорор карактерисан у то време, било је прихватљиво да се прикаже на платну“.
У рубрици Трагови на филму Бојан Ковачевић пише о Норману Џуисону, америчком режисеру рођеном у Канади, који је преминуо почетком ове године, а бавио се „разним друштвеним питањима, од синдиката до расизма, комбинујући лагану забаву са ангажованим темама које су га погађале на дубоком личном нивоу, али никад не напуштајући комедије и романсе, жанрове у којима је радио док се пробијао у Холивуду“.
Недавно је преминуо и британски глумац Том Вилкинсон, који је говорио да „глумци треба да имају одређени степен самоанонимности“. У тексту „Ненаметљивост је врлина“ Бранислав Ердељановић истиче да је Вилкинсон био један од највећих глумаца своје генерације, постојан, онај на кога је могло да се рачуна, да је етаблиран као споредни глумац и невољно постао звезда.
О британској глумици Ширли Ен Филд (1936-2023) пише Маријана Терзин Стојчић, напомињући да јој „нису недостајали ни пажња ни лепота“. Побеђивала је на изборима за мис, каријеру почела као модел, а на филму се прославила главном улогом, уз Алберта Финија, у драми и романси „Суботом увече и недељом ујутру“ (1960) Карела Рајса.
И овај број „Кинотеке“ објављује добар избор фотографија, као и илустрације Мирославе Вуковић и Вука Попадића.