Искусна сценаристкиња Биљана Максић предложила је за мартовски програм „Мој избор” филмове који су код ње изазвали велико усхићење приликом првог гледања. У интервјуу за Кинотеку истакла је да је још у детињству осетила да је комбинација светла, таме и мириса биоскопске сале – „њена шоља чаја”, присетила се драгих људи из Кинотеке, говорила о начину на који процењује филмове, али и о проблему родне равноправности.
За програм „Мој избор” предложили сте листу неочекиваног распона – од Хјустонових Мртвих до Терминатора. По ком сте је критеријуму саставили?
– Цео живот гледам филмове, од детињства. У Ваљеву, где сам рођена, становала сам прекопута биоскопа „Централ”. Нас децу су пуштали за џ ако остане слободних места. Чињеница је, или легенда, да имам пренатално искуство гледања филмова јер је моја мама док је била у другом стању наводно сваки дан ишла у биоскоп.
– Зато ми није било тешко, али јесте било компликовано да изаберем десет филмова за приказивање у Кинотеци, све док нисам одлучила да пописујем оне који су ми изазвали велико усхићење током првог гледања. Одустала сам од епоха, само сам покушала да реконструишем своје емоције и бележим наслове како ми падају на памет. И тако је настао овај списак.
– Све су то одлични филмови, мада има још мали милион одличних, али ових десет ми је током првог гледања из филмских и много нефилмских разлога пружило велико задовољство.
Будући су ови филмови међусобно различити по жанру, теми, стилу, како бисте описали свој филмски, гледалачки укус?
– Никада не приступам филмском делу с предрасудама или унапред донесеним закључцима на основу читања критика и слушања туђих искустава. Прво га погледам и донесем своје мишљење о њему. Рецимо, за филм Мртви сам, пре него што сам га гледала, чула неколико негативних мишљења. А када сам га погледала, одмах сам отишла на још једну пројекцију истог филма. Толико ме је увукао у свој доживљај света, био близак и познат, веродостојан и нужан.
Како се сећате првих одлазака у биоскоп? Шта сте тада волели?
– Први моји одласци у биоскоп били су када сам имала пет година. Тада нико није водио рачуна о томе шта ми, деца, гледамо, чак родитељи нису ни знали да смо у биоскопу. Отишли бисмо у двориште, играли се, а успут измолили љубазне редарке и редаре да нас пусте у биоскопску салу на непродата места.
– Тада сам волела Брижит Бардо до лудила. И била усхићена сваком пројекцијом било ког филма. Једноставно, та комбинација светла, таме и мириса биоскопске сале била је „моја шоља чаја”. Тада ми је филм био важнији од живота, јер ми је у животу повремено било неудобно, а у биоскопу никада. И у тами нисам видела туђе мане, а што је још важније, нико није видео моје. У тој тами филм је био важнији од свега другог. Чак сам написала песму: „Ја нећу живот, ја хоћу филм”. Боли одрастања за које су филмови, бар мени, били одличан лек.
Да ли сте били редован посетилац Кинотеке?
– Јесам, када сам пошла на факултет и доселила се у Београд 1979. године. За студенте ФДУ пројекција у 15 сати била је бесплатна и трудила сам се да одем на сваку. Наравно, зближила сам се с Катарином и Новком, оне су радиле у Кинотеци у то време. Дуго смо Кинотека и ја биле веома блиске. У Кинотеци сам упознала и многе људе које и данас сматрам пријатељима.
Међу насловима које сте одабрали најстарији је и широј публици најмање познат Питер Ибетсон из 1935. године. Шта вас веже за тај филм?
– Тај филм сам као мала први пут гледала на телевизији. Увек сам га се сећала, због ванвременске љубави главних протагониста и духовитог цртежа коња и штале. Нисам знала који је то филм, како се зове, ко га је режирао и ко у њему игра. Али сам често размишљала о њему. Када сам уписала факултет, причала сам Динку Туцаковићу о том филму, јер је он важио за покретну енциклопедију, и рекао ми је да је то Питер Ибетсон. Тако сам успела да га погледам поново. Хвала и слава драгом Динку.
Колико ваша професија сценаристе утиче на гледалачко искуство? Да ли непрестано оцењујете рад колега или се препуштате причи?
– Сада више не утиче, на моју велику радост. Не оцењујем рад колега, препуштам се филму. Не само причи него и осветљењу, атмосфери, покретима камере, глуми, звуцима. Свему што чини филм. Поново сам у оној фази из биоскопа „Централ”, сваки филм дочекујем као празник.
Чиме се руководите када званично оцењујете, као члан жирија на фестивалима, конкретно ове године на Фесту?
– Процењујем начин на који је испричана прича. Колико је то вешто и разумљиво и колико може да нам помогне да постанемо бољи. Да схватимо туђе погледе на свет и укључимо их у свој доживљај света.
У време када сте почињали било је много мање жена сценариста него данас. Да ли вам је то представљало проблем у каријери или је можда значило неку предност?
– Предности никако није било. Мада, тада је положај жена у нашем друштву, невероватно, био бољи него данас. Бар званично. Од моје петнаесте године, када смо још били под утицајем разних левичарских покрета, не само код нас него и у свету, одрасле су читаве генерације које се диве патријархалном начину живота, а осуђују феминизам више и жешће него насиље. Ипак, све више жена је у овом послу, без обзира на покрете који желе да укину закон о родној равноправности. Изненадим се када чујем жене које су завршиле факултет да осуђују феминизам. Те исте жене повремено виђам у ресторанима, где седе с другарицама. А да није било феминизма, не би имале право гласа, не би могле да се школују и седе с другарицама у ресторану без пратње мушкараца. Или саме с мушкарцем који им није рођак или муж.
Шта мислите о употреби АИ у различитим секторима кинематографије, па и у стварању филмских прича?
– Нисам довољно упозната с могућностима АИ. Баш проучавам Јануса Варуфакиса и техно-феудализам, дотле сам стигла. Могуће је да ћу испасти, хм, глупа, или недуховита, али осећам потребу да се позовем на народну пословицу „Добар слуга, лош господар”. Добре су те народне мудрости колико год повремено деловале отрцано. Живео филм!
Мој избор: Биљана Максић
Петак, 1. 3.
17.30 МРТВИ (ВБ/ИР/САД/НЕМ, 1987)
The Dead
Улоге: Анџелика Хјустон (Anjelica Huston), Донал Макен (Donal McCann)
Режија: Џон Хјустон (John Huston)
20.00 ПРЕЗИР (ФРА/ИТА, 1963)
Le mépris
Улоге: Брижит Бардо (Brigitte Bardot), Мишел Пиколи (Michel Piccoli)
Режија: Жан Лик Годар (Jean-Luc Godard)
Субота, 2. 3.
17.30 ПИТЕР ИБЕТСОН (САД, 1935)
Peter Ibbetson
Улоге: Гари Купер (Gary Cooper), Ен Хардинг (Ann Harding)
Режија: Хенри Хатавеј (Henry Hathaway)
20.00 ПОДОЗРЕЊЕ (САД, 1944)
The Suspect
Улоге: Чарлс Лотон (Charles Laughton), Ела Рејнс (Ella Raines)
Режија: Роберт Сиодмак (Robert Siodmak)
Недеља, 3. 3.
17.30 ШУМ НА СРЦУ (ФРА/ИТА/СРН, 1971)
Le souffle au coeur
Улоге: Леа Масари (Léa Massari), Беноа Фере (Benoît Ferreux)
Режија: Луј Мал (Louis Malle)
20.00 ТАМНА ЗВЕЗДА (САД, 1974)
Dark Star
Улоге: Ден О’Бенон (Dan O’Bannon), Брајан Нарел (Brian Narelle)
Режија: Џон Карпентер (John Carpenter)
Понедељак, 4. 3.
17.30 РИТАМ ЗЛОЧИНА (ЈУГ, 1981)
Улоге: Ивица Видовић, Фабијан Шоваговић
Режија: Зоран Тадић
20.00 ЧАВКА (ЈУГ, 1988)
Улоге: Марко Ратић, Слободан Негић
Режија: Милош Миша Радивојевић
Уторак, 5. 3.
17.30 СИРЕНА МИСИСИПИЈА (ФРА/ИТА, 1969)
La sirène du Mississipi
Улоге: Жан Пол Белмондо (Jean-Paul Belmondo), Катрин Денев (Catherine Deneuve)
Режија: Франсоа Трифо (François Truffaut)
20.00 ТЕРМИНАТОР (ВБ/САД, 1984)
The Terminator
Улоге: Арнолд Шварценегер (Arnold Schwarzenegger), Линда Хамилтон (Linda Hamilton)
Режија: Џејмс Камерон (James Cameron)