Мој избор: Бобан Јевтић

Директор Филмског центра Србије Бобан Јевтић представља у програму „Мој избор” нека од ремек-дела француске кинематографије. У интервјуу за „Кинотеку” изјавио је да је везан за француску културу и да воли „тај спој лежерности и интелектуализма, хумора и претенциозности”, говорио је о свом омиљеном аутору Шабролу, као и о билатералном споразуму о сарадњи српских и француских синеаста и о улози филмских архива, међу којима, како је оценио, Југословенска кинотека спада у сам европски, па и светски врх.

Одабрали сте да посетиоцима Музеја кинотеке скренете пажњу на француску кинематографију из шездесетих година 20. века. Шта је био главни разлог за такву одлуку?

– Март је месец франкофоније свуда у свету, па сам мислио да је пригодно да у њему погледамо и нека од ремек-дела те велике кинематографије. Наравно, ја сам и интимно везан за ту земљу, њену културу и посебно за кинематографију. Волим тај спој лежерности и интелектуализма, хумора и претенциозности. Филмови на мојој листи уједно су и остварења која су заиста померила одређене границе у време када су настала, а и данас делују подједнако свеже и оригинално.

Уз филмове славних аутора Годара или Шаброла уврстили сте и дела широј публици мање познатих редитеља, попут Жоржа Франжија. Ко је ваш миљеник међу њима?

– Вероватно Шаброл, његови филмови су ми блиски како по темама тако и по прецизном стилу. Упоредио бих га с Балзаком, дакле то је аутор који у свим својим филмовима, а има их поприлично, покушава да схвати начин функционисања друштвеног механизма у свој његовој комплексности и наше место у њему. И то ради с много хумора, са стилом и топлином, али и уз дубоко разумевање људских нагона, страсти и дилема. Али од свих филмова с листе можда највише волим Госпођице из Рошефора, то је чист филмски хедонизам!

Има ли у савременој француској продукцији трагова чувеног новог таласа који је својевремено променио ток филмске уметности?

– Можда, пре свега, у томе што Француска и даље остаје авангардна када је избор тема у питању. Ту још увек знају да изненаде и да отворе нове путеве.

Да је листа за програм „Мој избор” могла да буде дужа, у ком би правцу ишле ваше препоруке? Који стил или жанр преферирате?

– Сигурно би било доста класичног америчког, јапанског или италијанског филма. Листа је бесконачна. На мене су, иначе, утицали и арт хаус филмови, као и чиста комерцијала. Веома волим научну фантастику, на пример.

На месту директора Филмског центра Србије у прилици сте да допринесете развоју француско-српских филмских веза. Које су актуелне активности на том плану?

– Тренутно заједно с Министарством културе и информисања радимо на финиширању билатералног споразума између две земље који ће нам омогућити посебне погодности у сарадњи с најважнијом европском кинематографском индустријом.

Ангажовани сте и као сценариста популарних ТВ серија, али од Четвртог човека (2007) нисте писали за играни филм. Ако због функције у ФЦС-у сада не бисте ни могли да конкуришете с новим пројектом, да ли радите на неком сценарију за своју душу?

– Нажалост, није било времена за тако нешто, овај посао захтева много времена и много фокусираности. Али како сам при крају свог мандата, ускоро ће и за то ваљда бити времена.

Колико стижете да пратите програме Југословенске кинотеке и шта је, према вашем мишљењу, улога филмског архива у данашњој поплави визуелних садржаја на мноштву платформи које нам нуде нове технологије?

– У сваком случају, ако не стижем да испратим програме, трудим се барем да будем обавештен о њима. Поплава визуелних садржаја управо даје већи значај филмским архивима, који нужно у свој рад морају да унесу критеријуме и правила која се заснивају на универзалним вредностима. Осим тога што нам омогућавају да боље упознамо нашу прошлост, а преко ње и себе саме, филмски архиви су и неисцрпни извори задовољства и инспирације. Драго ми је што у нашој земљи имамо један такав архив који засигурно спада у сам европски, па и светски врх.

Зорица Димитријевић