Мој избор: Бојан Слачала

Стални програм Мој избор за овај месец саставио је Бојан Слачала, гитариста, певач, аутор видео-спотова, ликовни уметник, оснивач бендова Artan Lili и Stuttgart Online. У интервјуу за Кинотеку каже да је филмове бирао на основу импулса и емоција, да код старих мајстора цени дух, стил и шарм, а пре свега добру причу, али и да без јаке и упечатљиве музичке теме нема великог филма, што се у домаћој кинематографији, према његовој оцени, не схвата у довољној мери.

Шта ви као стваралац у музичкој и ликовној уметности тражите од филмске уметности – да вас заинтригира или провоцира, да подстакне на размишљање или пробуди емоцију?

– Све то што сте навели у питању ставићу у заједнички однос, као саставне елементе филмског језика. Будући да већ годинама суделујем у стварању хаику филмске форме какав је музички видео-спот, схватам колико је важно упарити све те категорије у сложан и хармоничан однос. И сваки пут изнова, то је стална потреба да се уравнотеже емоција и промишљање, интригантност и провокација.

Којим сте се принципом водили састављајући ову листу за програм Кинотеке?

– Моји одговори су импулсивне природе. Постоје филмови, боље рећи стубови који се уграде у вас током живота. Неки су старији од мене, некима сам доживео премијеру, али без обзира на све, чињеница колико су ми значили у том тренутку када сам их погледао први пут ставља их испред многих других. Дакле, емоција!

Одабрали сте дела великана – Кополе, Ћимина, Кјубрика. Шта вас привлачи тим старим мајсторима?

– Дух, стил, шарм. Наравно, добра прича пре свега. Сценарио. Једнако важно као текст у рокенрол песми. То се памти и, ево видите, ми сад причамо о томе.

Из продукције бивше Југославије Валтер брани Сарајево је несумњиви хит многих листа, а шта је вас определило да на своју уврстите и Тајванску канасту?

– Генерацијско саговорништво. Горан Марковић направио је директну и јаку комуникацију са мном кроз своје ликове у филму. Идентификација с њима и емоција која то прати јесу благо. Трагикомична курчевитост као став. Историјска ствар.

Ваш избор је жанровски разноврстан, али како то да нема ниједног мјузикла?

– Ово питање подсетило ме је на један изванредан филм, није мјузикл, али у њему једну од главних улога тумачи Дејвид Боуви, а то је Баскијат из 1996. Прави пример свега што волим. Цела екипа, Њујорк, бајка. Толико сентименталне топлине у том остварењу, а тиче се и музике и сликарства и филма. Потпуни увид у сцену из угла једног првоборца, режисера и сликара Џулијана Шнабела.

Која је, према вашем мишљењу, улога музике у филму?

– Видите, ти филмови које сам навео не би били ни пола од те легенде без музике. Ја мислим да без јаке и упечатљиве музичке теме, као и без доброг сценарија итд., нема ни великог филма. Е сад, можда неко не жели да прави велике филмове. Може се дискутовати на ту тему...

Да ли сте задовољни начином на који се музика користи у домаћој кинематографији?

– Замислите да се сетите да немате сценарио, а завршили сте снимање филма... Мислим да овде постоји јаз између аутора филма и музике, нисам сигуран колико су упућени у рад оног другог и колико филмаџије то данас уопште занима. Већина је у неким техничко-технолошким дубиозама, а све то, наравно, прати финансијски проблем у реализацији филма, па се многи режисери сете музике по завршетку снимања. Круцијална грешка. Тад је обично прекасно за све, нажалост.

Да ли стижете да пратите програме Кинотеке? Имате ли омиљени циклус?

– Наравно. Београд не би био Београд без Кинотеке, јер и да се затворе сви биоскопи, Кинотека ће увек бити ту. Њена ризница заувек ће бити наше богатство. Живела Кинотека!