Мој избор: Даниел Рафаелић

Филмове за новембарски програм „Мој избор” предложио је један од најпознатијих филмских стручњака у региону, филмски историчар, теоретичар и критичар Даниел Рафаелић, иначе управник Хрватског аудио-визуелног центра. У интервјуу за Кинотеку каже да их је бирао као филмофил, а не као теоретичар. Истиче да је и даље заљубљеник у филм на великом платну, а добар филм описује као онај који нас промени, који нас учи естетици, суптилности и нијансама.

Направили сте врло занимљиву листу. Ко је при састављању водио главну реч, теоретичар или филмофил? 

– Филмофил – увијек! Теоретичар и повјесничар се укључио тек како би добро промислио што од филмова има Југословенска кинотека, а да није недавно приказала. Зато нема нити једног мени најдражег Орсона Велса или Вудија Алена. Недостаје и „Дик Трејси" Ворена Битија бу-дући да не постоји задовољавајућа копија. То ми је засигурно један од најдражих филмова уопће, као и читав сет филмова о старом Египту. Све то није ушло у овај одабир како бих се држао заданог оквира, али и избјегао предвидљивост. С друге стране, можда је неумјесно рећи, али никад се емотивно нисам повезао, на пример, с новим валом. У вријеме док је Годар био на врхунцу, ја бих свакако у кино ишао гледати „Клеопатру" Џозефа Л. Манкевица.

Ваш избор делује еклектично. Постоји ли нешто што на одређени начин повезује одабрана остварења?

– Да парафразирам „Метрополис", срце је посредник, па сви ови филмови имају особно значење за мене. Многе сам од сценаристичких фрагмената тих филмова особно проживио... Неке сам хтио проживјети… Сваки од тих филмова ме је негдје најдубље дирнуо. Естетика и хумор, интелигенција сценарија и потпис редатеља… Филм је простор слободе, није и не смије бити догма… Зато се не треба срамити онога што у умјетности волимо – јер нас чини бољима. Лоренс Алма-Тадема ће ме као сликар увијек више узбудити од Ван Гога. Тако ће ми Лубич бити пуно дражи од, рецимо, Бресона.

Шта је за вас дефиниција доброг филма?

– Добар је филм онај који те заувијек промјени… с којим доживиш нешто што у животу никад не можеш… откопчавање рукавице Мишел Фајфер у „Добу невиности" код Скорсезеа или прање цитрусима Монике Белучи у „Малени"… Филм који те припреми на живот („Плави анђео") или те опомене да се не претвориш у тоталитарну наказу („Магбет" Орсона Велса). Добар је филм онај који те научи што је то естетика, који те учи суптилности и нијансама, који је снимљен тако као да су тебе питали за савјет (а боље да нису!).

Зашто сте се одлучили за „Девети круг"? Које је његово место у историји екс-ју кинематографији?

– „Девети круг" је један од најважнијих филмова икад снимљених код нас. Прича, универзалност, симболика, опомена… све је још направљено на апсолутно свјетској разини… Номинација за Оскар то је само и потврдила. Страши ме помисао колико је „Девети круг" и данас актуелан. Поједине наказне ликове тог филма као да примјећујем у сувременом друштву. Зато ме увијек грије топло лице Бориса Дворника и Душице Жегарац.

Сведоци смо промене читавог система снимања и гледања филма због утицаја нових технологија. Какво је ваше мишљење о будућности класичног биоскопског филма?

– Сви се ми трудимо да се филм који се снима за велики екран тамо и гледа. Невјеројатно је колико човјека одушеви кад на великом платну гледа своје омиљене филмове које је можда једном и видио у кину, но од тад их конзумира на ДВД-у или чак ВХС-у (којег се никад нисам ријешио). Кина ће у будућности бити попут музеја – мјеста ексклузивитета. Можда је то и добро јер тако одговара некој будућој генерацији. Ја бих дословце окопнио да не могу више ићи у кино. Какав бих човјек постао да Грађанина Кејна нисам видио на великом платну?

Радили сте и у филмском архиву. Како из тог угла видите улогу кинотека у очувању, али и у популаризацији филмског наслеђа?

– Живимо у доба у којем је баштина у сваком погледу угрожена. Људи су све необразованији, све мање читају, немају осјећај о времену, култура сјећања нестаје… С тиме нестаје и идентитет. Кинотеке су једина мјеста која морају филмску баштину чувати, али, а то је данас најважније, и популаризирати. Никоме више не значи ништа велика ретроспектива, рецимо, генијалног Хичкока. Сад требамо од свега радити такозвани Event-cinema како бисмо неким другим средствима дигиталној генерацији објаснили, не које ће филмове гледати, него тко је уопће сир Алфред. Нема више опће културе нити опћег знања. То је тужно, али срећом, оставља за све нас довољно посла. У цивилизацији која не треба знање, ипак се нетко, кад-тад, сјети оних који га имају и чувају.