Гост програмског циклуса Кинотеке Мој избор у септембру је позоришни критичар и театролог, професор Факултета драмских уметности, уметнички директор Битефа др Иван Меденица. У разговору за сајт Кинотеке каже да је бирао филмове које лично воли и оне које цени, неке као посвете граду Берлину, властитом детињству или новинарској професији, а неке по значају који имају у историји седме уметности. Није било лако, додаје Меденица, одлучити се за само 12 остварења, а представити жанровски, културолошки, географски разноврсну листу.
Сви Вас сматрају за позоришног човека. Одакле потиче Ваша љубав према филму?
Студирао сам драматургију на Факултету драмских уметности, то су студије које равноправно покривају и позоришну и филмску уметност. Јесам од почетка био оријентисан ка позоришту и ономе чиме се и данас бавим, више теоријом и критиком него праксом, али смо такође добијали врло темељно знање из области филма.
Како се развила љубав не могу тачно да кажем, али мислим да је филм до те мере популарна уметност да тешко можемо наћи неку особу која би рекла да га не прати и не воли. Моји су родитељи, обоје визуелни уметници, филмофили, тако да је то једним делом сигурно потекло из куће.
Моја генерација на студијама драматургије сматра се за једну од најбољих, да се похвалим у име свих. Ту су били Биљана Србљановић, Ђорђе Милосављевић, Игор Бојовић, Милан Лучић, Бобан Јевтић, Миомир Петровић, Вук Павловић. Сећам се да је наш покојни професор Слободан Селенић, коме смо били последња генерација, био пријатно изненађен како можемо оштро да расправљамо на часовима о својим радовима, а да после као да ништа није било сви заједно идемо у Кинотеку. Ми смо после наставе и обавезних активности настављали да се самоиницијативно, сви заједно, додатно школујемо тако што смо редовно пратили пројекције у Кинотеци.
Који је био критеријум за овај избор – интимни или професорски, да ли сте бирали филмове које Ви волите или оне које препоручујете као део опште културе?
И једно и друго. Избор је био и врло лични и професорски. Као некоме ко предаје историју светског позоришта и драме било ми је важно да се ту направи историјски пресек, да буде филмова из различитих епоха, а трудио сам се и да буде из различитих националних кинематографија. Нажалост, неке филмове Кинотека није имала у свом фонду или бар не на копији довољног квалитета за емитовање.
Жао ми је што у селекцији немам и филмове изван европске, односно западне културе. На иницијални списак ставио сам у алтернацији два филма Куросаве – Крвави престо по Шекспировом Магбету и Ран по Краљу Лиру, а такође Расположен за љубав Вонг Кар-Ваија. Желео сам да постигнем културни диверзитет.
Мислио сам да бих као позоришни човек могао да ставим акценат на филмове рађене по драмским текстовима. Управо зато Куросава са две верзије Шекспира. Он је радио и Хамлета, али у савременом амбијенту, а Крвави престо и Ран су у средњовековном Јапану и то ми је било занимљивије. Што се тиче савременог амбијента желео сам мени врло драг филм и једну од најбољих екранизација Хамлета – Hamlet Go Business Акија Каурисмакија, али из одређених разлога то није могло да се прикаже. Ипак, биће приказан мени такође јако драг филм База Лурмана Ромео и Јулија, врло драстична адаптација Шекспира. Свиђа ми се управо зато што је рађена у сличном духу у којем је Шекспир писао. Он није био никакав педантни академски стваралац, већ геније који је компилирао различите изворе и повезивао их својом невероватном имагинацијом. Због тога много више волим радикалније екранизације Шекспира него неке класичне, попут оних које ради Кенет Брана.
Могао сам да изаберем и неку совјетску екранизацију, на пример Хамлет и Краљ Лир Григорија Козинцева су изузетни, али сам већ ставио два руска филма, а водио сам, као што рекох, рачуна о културном диверзитету. Када говоримо о руској кинематографији, одабрао сам филм Александар Невски јер сам сматрао да као историчар не могу да имам списак без Сергеја Ејзенштајна. То је апартнији избор него Оклопњача Потемкин за коју би се многи пре определили, али чувена сцена битке на залеђеном језеру је један од бисера филмског језика па сам се зато определио за овај филм. Иначе имам склоности ка филмовима епохе, историјским спектаклима, па сам желео да и тај жанр буде покривен.
Дакле, различити критеријуми су били у питању, али сваки пут су повезани – да то буду филмови које ценим, за које мислим да су кинематографски значајни и да су битни моменти у историји филма, али и да их ја лично јако волим.
Ту је и Коњић Грбоњић, један од мојих омиљених цртаних филмова из најранијих дана, тако да је то интимна посвета мом властитом детињству. Безброј пута сам га гледао, врло емоционално тронут, а сада ми се чинило да се у циклусу Мој избор нико неће сетити филмова за децу и то анимираних, па сам ето руску кинематографију, поред Ејзенштајна, покрио и овим филмом.
Свакако је тешко ограничити се на само 12 наслова. Ипак, како то да на Вашој листи није заступљен ни један српски или југословенски филм?
То ми је била прелиминарна одлука. То, наравно, не значи да у југословенској или српској кинематографији нема веома значајних остварења, али сам мислио да ако листу могу да проширим са евентуално једним до два домаћа филма, то онда може да створи неки шум, проблем, нелагоду. Нисам се осећао лагодно са том врстом избора, а с обзиром да предајем историју светског позоришта и драме, ово сам правио као селекцију из историје светског филма. Да нисам професор, вероватно бих се лакше определио, у смислу да бих узео фимове који мени највише значе, које волим, а овако сам имао и неке друге обзире. На пример, Александар Невски сигурно није филм који сам гледао хиљаду пута и што бих прво пожелео да поново видим, али сам га изабрао из других, већ поменутих разлога.
Иначе, када бих баш морао да изаберем један српски филм, не би ми било, да мало противречим самом себи, баш толико тешко. Овде нисам оригиналан, то би сигурно био Ко то тамо пева Слободана Шијана.
Какав је Ваш укус када сте у улози такозваног обичног гледаоца, који жанр преферирате?
То је доста чудно, ја волим све, потпуно различите жанрове и различите кинематографије. Не могу да кажем да волим само европски уметнички филм, а да не волим холивудски: додуше, можда више стари холивудски филм него овај нови, али то је можда и зато што немам баш свеобухватни увид у савремену продукцију.
Што се тиче жанрова потпуно сам отворен, на мом списку су и љубавне драме и историјски спектакли, цртани филм и комедије. Волим добре комедије и нисам имао дилему да уврстим Неки то воле вруће Билија Вајдлера. То је филм који бих могао да гледам унедоглед и мислим да знам сваки кадар напамет: тај филм је много више од добре комедије, то је једна од најзначајнијих филмских студија о питањима рода, сексуалности, мушко-женских односа.
За сваки филм на списку имам неки свој разлог. За Кабаре Боба Фосија дуго сам размишљао да ли да га ставим, јер ми је деловао као опште место. Он је добар, али бих га се лишио ради неког апартнијег избора, а ставио сам га зато што сам хтео да на неки начин, бар за самог себе, дам посвету граду који ми много значи – Берлину у коме сам провео пуно времена на различитим стипендијама и у који и даље одлазим бар на неколико недеља или месеци годишње, готово за сваки школски распуст. Уосталом, тамо је и прављена ова листа и нисам могао да не уврстим бар један филм о Берлину. Летос сам схватио да без тог града заиста не могу. Можда звучи патетично, али свако од нас има неку своју потребу, а мени је потреба да бар неколико недеља годишње проведем у том граду.
На листи је и Моја девојка Петко Хауарда Хокса. Хтео сам да направим посвету старом Холивуду, који изузетно волим. Дилема је била између Хичкока и Хокса, али сам помислио да би се Хичкока свако други сетио, а Хокса људи често прескоче, забораве. С друге стране, ја сам толико велики љубитељ Хичкока да би било неколико његових филмова на листи. Тешко бих могао да направим избор који ми је најомиљенији, мада, ако бих баш морао, вероватно Прозор у двориште. Тако сам се одлучио за Хокса. Јако волим овај филм, то је одлична комедија, а и посвета новинарској професији. Овај филм, као и неки други амерички филмови о новинарима у том амбијенту из 40-их година 20. века, указују на чињеницу да су за грађанске слободе једна од главних гаранција били слободни медији.
Данас, нажалост, живимо у времену цензуре и аутоцензуре медија у овој земљи, а и шире. Заправо не знам да ли је и једна професија толико изневерила саму себе колико је то учинила новинарска за ових мање од сто година. Не оптужујем, такве су околности, али мислим да је то велики проблем за демократију, онакву какву је памтимо и какву бисмо желели да имамо не само овде него у целом демократском, отвореном, либералном свету. Тако да је избор овог филма посвета ономе што је новинарска професија некада била и што се надамо да ће бити поново.
За сваки од филмова са листе имам неки политички, али и емотивни разлог. Тако је ту и True Romance Тонија Скота. То је један од најлепших љубавних филмова икада снимљених, који мене емоционално веома узнемири сваки пут када га гледам.
Уз поменуте филмове, на списку су и Професорка клавира Михаела Ханекеа, Плес у тами Ларса фон Трира, Бери Линдон Стенлија Кјубрика, Смрт у Венецији Лукина Висконтија и Мој приватни Ајдахо Гаса ван Сента, а још цео један интервју могао би да се ради на тему филмова за које бих волео да се прикажу као мој избор, али који из различитих разлога нису могли да уђу на листу.