Мој избор: Јанко Поповић Воларић

Популарни хрватски глумац Јанко Поповић Воларић, кога смо на 45. Фесту гледали у филму Горан, док га је телевизијска публика годинама пратила у серијама Ларин избор, Понос Раткајевих, Куд пукло да пукло и другим, саставио је листу за фебруарски програм „Мој избор”. У интервјуу за Кинотеку изјавио је да је бирао фимове који су му у разним фазама живота били на неки начин одређујући и приметио да се у већини њих осећа атмосфера носталгије и меланхолије. Говорио је и о својим новим пројектима, о томе каква је улога глумца у филму, о односу према ТВ серијама.

Који је био ваш главни принцип када сте бирали филмове за овај програм Кинотеке?

– Покушао сам овако доста сужено направити попис филмова који су ми у разним фазама живота били на неки начин одређујући. Првотни попис који сам послао финим људима из Кинотеке бројао је неких тридесетак филмова. Ту су они ускочили и мало све то сузили. Ово је био један сладак, али и тежак задатак. Главни принцип је био да одаберем филмове које волим, без неког заданог концепта.

Шта повезује остварења која препоручујете нашој публици?

– По мом мишљењу, то су филмови минуциозне, мајсторске режије, јаких ликова, изврсних сценарија, глуме, камере… Сваки од њих ме обузео код првог гледања и оставио на мене неке озбиљније посљедице до дан-данас (смех). Можда их повезује то што је у већини њих осјетна атмосфера носталгије и меланколије.

На основу одабраних аутора – Бертолучи, Форман, Висконти – рекло би се да преферирате европску филмску школу, мада су ту и америчке продукције. Какав је ваш однос генерално према једној и другој страни? 

– Волим добре филмове. Свеједно ми је откуд долазе. Еуропа има то богатство различитости, а Америка богатство могућности. Еуропски филм је ауторскији и ја то некако више волим, али не могу рећи да гледам више еуропских филмова од америчких.

Уз чувене филмове као што су Последњи танго у Паризу или Лет изнад кукавичјег гнезда, на вашој листи је и једно дело које је широј публици мање познато – Бекет Питера Гленвила. Шта вама лично значи тај филм?

– Јако ми је битан тај филм. Први пут сам га гледао као клинац и одушевио ме. То је филм о пријатељству и карактеру и тада сам био запањен том причом и односом тих ликова. Други пут сам га гледао у некој својој фази одустајања од пријемног за камеру на академији, након цијеле средње школе тијеком које сам се бавио фотографијом, и откривања глуме у драмском студију. Одушевила су ме та два сулуда глумца, Питер О’Тул и Ричард Бартон, и њихов однос у филму и као ликова и као глумачких партнера. Тај филм је одиграо приличну улогу у мом одрастању, а касније и одлуци о озбиљнијем бављењу глумом.

И остале филмове с ваше листе красе јаке глумачке личности попут Марлона Бранда, Џека Николсона... Како дефинишете улогу глумца у једном тако сложеном уметничко-продукционом пројекту као што је филм?

– Као и све и глума се мијења, и неке улоге данас се чине претјеранима или приступи улогама другачијима, али неке основе остају исте. Увјерљивост произлази из праћења емоција ликова и њихових карактера, те њиховог сналажења у одређеним животним стуацијама, али и давања глумчеве особности у саму улогу. Људи које сте набројали имали су неку своју дефиницију која је, уз ове горе наведене основне ствари, дала оно нешто од њихових карактера што је допринијело и довело до тога да њихове животе на платну доживљавамо стварнима и да им и данас вјерујемо.

Публика Феста гледала вас је прошле године у необичној драми Горан Невија Марасовића. Каква је ваша улога у његовом новом филму Comic sans, али и у Егзорцизму Далибора Матанића, и када ћемо моћи да их видимо?

– У филму Comic sans глумим Алана Деспота, графичког дизајнера из Загреба који је врло успјешан у свом послу, али у сваком свом односу у животу изнимно неуспјешан. Након што га остави дјевојка, постане аутодеструктиван, доноси искључиво криве одлуке, али га тај континуирани пад натјера да се суочи са својим манама и слабостима и прихвати себе какав доиста јест. Стјецајем околности нађе се на отоку Вису са својим оцем, којега глуми хрватско-дански глумац Златко Бурић, гдје га са свих страна сустижу односи из прошлости с којима је тако присиљен суочити се и на неки начин напокон одрасти. Филм заправо говори о некој мојој генерацији која све касније сазријева и у овом мору свега што нам се нуди заправо не зна нити тко је нити куда иде.

– У Егзорцизму пак који је настао према истоименој представи, глумим свећеника који води свој први егзорцизам, али како се заправо сам није суочио са својим демонима и гријесима из прошлости који га прогањају, не успијева у егзорцизму доћи до прочишћења самога себе. Покушали смо приказати егзорцизам као неку врсту метафоре за прочишћење и опрост који се морају догодити међу људима, да би се ово прилично помакнуто друштво барем мало приближило самој могућности искрености и љубави.

Играли сте у великом броју телевизијских серија, које данас постају све популарнији медиј. Шта мислите, како ће то утицати на будућност класичног, биоскопског филма?

– Мислим да је одлично што су серије све боље и не вјерујем да је тиме угрожен филм. Филм је као цјеловито дјело преважан и преуспостављен да би могао бити угрожен, а серије могу донијети неке новости које можда могу добро утјецати и на филм.