Када сам добио позив да саставим листу за циклус Мој избор дуго сам размишљао о томе по ком кључу бих могао да изаберем десет филмова. Схватио сам убрзо да ако би то било по критеријуму омиљени, онда би то за мене био претежак задатак на који не бих могао да одговорим, јер је моје филмофилско интересовање прешироко за један тако мали простор (волим да кажем да се мој филмски укус протеже од Џона Форда до Џона Вотерса). Зато сам решио да Мој избор има неки концепт, ауторски печат, да због тога најпре прескочим ону почетну филмофилску фазу у којој су доминирали наслови попут Ловца на јелене, Апокалипсе данас, Таксисте …, дакле многа од тих већ добро познатих, да не кажем општих места у историји светског филма. Одлучио сам да се фокусирам на период када је мој филмски укус полако постајао профилисанији, препознатљив у кратким и дугим филмовима које сам стварао и на којима сада радим.
Због тога посетиоци Кинотеке не треба да очекују наручито доследан, хомоген списак или листу са превише раритетним насловима коју бих направио кад би тема била само последња фаза моје филмофилије. На листи су филмови који су у различитим периодима, након мог почетка бављења филмом као редитеља (1996.), представљали значајне тачке утицаја на моје редитељско и сценаристичко ангажовање и интересовање.
Дакле, пред онима који прате Мој избор свакако је списак за који ће један део филмофила рећи да у њему постоје одређени уљези. Можда зато за наслов овог новембарског издања циклуса треба ставити (и као задатак пред гледаоце) ОТКРИЈТЕ УЉЕЗА? Неки ће тако за уљеза на листи можда прогласити Вендерсов Paris, Texas, док ће присталице канонског (жанровског) приступа можда рећи да је то Де Палмин Dressed to Kill, а неки ће можда издвојити Сколин Ружни, прљави, зли означавајући га као претенциозно фестивалско дело.
Ја ипак мислим да уљеза нема и да је, упркос привидној недоследности, ово један тачан портрет развоја моје филмофилије у широком временском распону, до данас.
Жао ми је што Кинотека, у својој иначе богатој колекцији, нема ремек дело Света крв Жодоровског и по мени најбољи филм деведесетих када је реч о евроазијској кинематографији – О монструмима и људима Алексеја Балабанова, можда последњег генија светске кинематографије (ако то ипак није Ларс Фон Триер, аутор који је не самом оним фон у имену, него целокупним својим делом, заправо изразио жал за исчезлим временом генија за кога изгледа нема места у сувише прагматичном и бирократском (фестивалско фондовском) поретку савремене европске кинематографије) .
Да су поменута два филма доступна, без намере да правим неку аналогију медју насловима, Света крв би заузела место Морисијевог Тrash-а, а О монструмима и људима би стајао уместо Вендерсовог Paris, Texas.
Такође, на листи се нису нашли филмови савремене европске кинематографије за коју се моје интересовање у последњих пет година, упркос генералној оцени коју сам изнео, значајно појачало. У тим оквирима су ипак настали неки одлични филмови попут: Џејланових Зимског сна и Било једном у Анадолији, Мундруцовог Белог бога, затим филмова Племе, Туриста, Аферим!… Али, то би била тема неке друге листе.
Дакле, Мој избор за који сам се овога пута определио је следећи :
ПЛАВИ СОМОТ – Дејвид Линч
ЧОВЕК УЈЕО ПСА – Remy Belvaux
ОБУЧЕНА ДА УБИЈЕ – Брајан де Палма
КРВАВА МАМА – Роџер Корман
ПАРИС, ТЕXАС – Вим Вендерс
ПОССЕСИОН – Andrzej Zulawsky
РУЖИЧАСТИ ФЛАМИНГОСИ – John Waters
РУЖНИ, ПРЉАВИ, ЗЛИ – Еторе Скола
TRASH – Paul Morrissey
ЗЛИ ПОРУЧНИК – Абел Ферара