Нови програмски циклус Кинотеке Мој избор отварамо селекцијом филмова по избору сценаристе и професора драматаургије на ФДУ Небојше Пајкића.
ЉУДИ НЕДЕЉОМ (Роберт Сиодмак, 1930.)
Мада има доста контроверзи око овог позног немог филма, вајмарског ремек-дела које пројектује најважнију камерспел линију у УФА – продукцији, као режисери требало би да се прихвате Роберт Сиодмак и Едгар Улмер. Има пуно навода по којима је ко-режисер Курт Сиодмак, а незаобилазан допринос филму су дали и Били Вајлдер, радећи на сценарију и Фред Цинеман који је партиципирао у различитим фазама креативног процеса. Филм је снимао омиљени Хичкоков иноватор, Еуген Шифтан, може бити најимпресивнији мајстор црно-белих покретних слика. „Људи недељом“ је неми филм који је извршио најпресуднији утицај на развој како европског, тако и америчког звучног филма, у широком распону, од тридестих до осамдесетих, од Ланга и Хичкока преко Роселинија и Годара до
Вендерса и Фазбиндера.
СА ВЕРОМ У БОГА (Михаило Ал. Поповић, 1931.)
Само једну годину доцније, након сензационалног филма „Људи недељом“ којим се затвара грандиозна епоха германске неме продукције, у Србији под прекогницијом надолазећег рата, опет усудом против Немаца, сниматељ, Михаило Ал. Поповић прави филм који у феноменолошком смислу за српски национ значи исто толико колико „Прохујало са вихором“ и „Аламо“, заједно, значе Америци. Опширније о овом есенцијалном филму може да се види у истоименој књизи где поред мог текста упућујем и на есеј господина, Синише Здравковића, при чему не желим да омаловажим остале драгоцене прилоге.
Будућим филмолозима желим да обратим пажњу да је Михаило Ал. Поповић по комунистичкој окупацији најпроминентнијим надолазећим ауторима скоро па режирао филмове. За разлику од Пурише Ђорђевића који му је и на више начина одао пуно признање, речју и сликом, Жика Митровић је покушао да прећути лекције. Зато разлика између филмова које је радио са Миком и без његовог надзора довољно говори о Митровићевом редитељском потенцијалу.
ЛА ХАБАНЕРА (Даглас Сирк, 1937.)
Последњи Сирков рад за Гебелса, са омиљеном Заром Леандер. Многи верују да је она више од Гарбо и Дитрих заједно. Било како било Сирк је Зару кроз порториканску музичку мелодраму водио истом софистикованом супериорношћу којом ће за Роса Хантера водити холивудске плавуше у ултимативним мелодрамама попут „Имитације живота“ чији плот и техниколор леде крв у жилама надобудних интелектуалаца. Када би они знали да се Сирк школовао код Гебелса њихов би презир коначно добио неки аргумент. Не само да је кич него је и наци. Али, шта би била пост-модерна без декаденције и ироније, како би имали Фазбиндера без Сирка или Зиберберга без Уфиних мелодрама.
НИНОЧКА (Ернст Лубич, 1939.)
Чарлс Брекет и Били Вајлдер су, поред осталих, радили на сценарију овог филма који би и самог Стаљина претворио у анти-комунисту. Ваљда је стога ова разоружавајућа анти-комунистичка сатира тако ретко приказивана било где, јер су комунисти свугде. Не верујем да је Солжењицин имао прилике да ужива у овом Лубич-тач мајсторству са Гретом Гарбо која надилази властити култ. Али његова сентенција да је комунизам увек поново рађајућа опасност по будућност човечанства би изгубила на горчини, а добила на оштрини када би се интерполирала међу фасцинантно духовите Вајлдер – Брекет реплике међу којим је крунска, над цензурисаним писмом, „али наша сећања не могу да цензуришу“. Ако звучи и мало другачије у њој је ова поента. „Ниночку“ сам гледао веома давно, на првој пројекцији у Београду, у Дому ЈНА, на платну између Титове и Лењинове бисте, такву премијеру нису доживели аутори пошто је титоистички кемп био изнад холивудских домета.
ПРИНЦЕЗА JАНГ КВИ ФИ (Кенџи Мизогучи, 1955.)
Мизогучи, по многима најзначајнији јапански режисер, у сваком случају славан колико и Куросава, култ колико и Озу, профињен колико и Кинугаса, својим црно-белим филмовима, а направио их је скоро осамдесет изградио је један од најграндиознијих опуса у светској кинематографији. Иако су његови најзначајнији филмови превасходно мелодраме, захваљујући културолошкој баријери која потенцира стилизацију он је и код најокорелијих анти-жанроваца прихватан као уметник шекспиријанске димензије. Један од његова два техниколора, (претходни је „Легенда о клану Таира“) „Принцеза Јанг…“, оба су рађена 1955., разоткрива Мизогучијеву задивљујућу, а могло би да се каже и застрашујућу спремност да се упусти у најразорније демонтирање источњачке традиције у којој је упркос опсесији еросом, тешко дефинисати границе индивидуалне и колективне изопачености. Фактура раскошног колора даје посебну тежину овој причи инспирисаној кинеским 8. веком чија би перверзна набреклост трансилирана у европске оквире изазвала хистерију. Овако све остаје иза кинеског зида и јапанског рукописа.
ОПЕРАЦИЈА ТЕРОР (Блејк Едвардс, 1962.)
Један апсолутно нетипичан Едвардсов филм, у властитој продукцији. У том смислу је карактеристичан, јер је Едвардс често из каприца улазио самостално у пројекте који нису пролазили кроз холивудске двери. Ова екранизација Гордоновог романа чији је протагониста његов омиљени FBI агент, Џон Рипли (Патриша Хајсмит је после имала Тома Риплија) показује да Блејк Едвардс колико год био склон перверзији може да респектује најчвршће моралне обрасце какве заступају сценаристи, брачни пар Гордон (Гордон и Милреди) под условом да наратив што би рекли пост-семиолози, оставља довољно простора за… перверзију. Када астматичар назове телефоном Ли Ремик, у њеним зеницама имамо све што је потребно за ремек – дело.
НЕЖНО СРЦЕ И КРУНИЦЕ (Роберт Хамер, 1949.)
Ова екранизација сулудог романа Роја Хорнимена једног од најнеобичнијих протагониста британске културне сцене, у свом црно-хуморном тур де форсу карактеристичном за Роберта Хамера, режисера којем је алкохол скратио и каријеру и живот, уколико није било дубиознијих окултних утицаја на развој догађаја, поред осталих екстраваганција представља Алека Гиниса у осмокракој улози. Пошто је први пут радио за Илинг студио, Хамер је одлучио да му се одужи и да му одмах да осам улога.
Тешко се определити ко је доминантнији у овој најсмешнијој од британских комедија, у овом може бити најсмешнијем филму свих времена, Денис Прајс као осмоструки убица или Алек Гинис као осмострука жртва.
ЉУБАВ И МЕТАК (Монти Хелман, 1978.)
Заправо, на осмом месту мог избора се налазио Зибербергов „Карл Мај“, из више разлога. Због Карла Маја, мог најомиљенијег писца у периоду преласка из дечаштва у младост. С краја основне школе сам прочитао све његове романе, па сам онда у гимназији могао мирно да пређем на Пруста. Због Зиберберга којег после француског новог таласа сматрам најрадикалнијом ауторском фигуром европског филма и коначно због вестерна мог најомиљенијег филмског жанра на којем сам одрастао. Али, како наша Кинотека не поседује у фундусу филм „Карл Мај“ који је једнако бизаран вестерн као и нпр. „Прохујало са вихором“, онда сам га алтернирао италијанско-шпанском копродукцијом, „Љубав и метак“ у којој уз музику Пина Донађа, Ворен Оутс покушава на један ултра-деликатан начин да разреши прељубу чији су протагонисти, Џени Агутер и Фабио Тести. Монти Хелман је режисер који се налази на пола пута између Пекинпоа и Ворхола. У овом филму је то најочигледније захваљујући између осталог и камери Ђузепе Ротуна који је својим генијем учинио да многи Фелинијеви филмови изгледају неупоредиво боље од редитељевог потенцијала. Висконтију је снимио „Роко и његова браћа“ и „Странца“, али његов третман Аве Гарднер, у Костеровој „Голој Маји“, 1959. најближи је треш безобразлуку у Хелмановом, Amore, piombo e furore.
ТОПЛИ ПЛЕН (Роже Вадим, 1966.)
Ако би маниризам и еротизам издвојили као најбитније карактеристике француског „новог таласа“, онда би морали да третирамо Роже Вадима као најистакнутијег протагонисту тог скоро па најбитнијег догађаја у европском модерном филму. Брижит Бардо, Анет Стројберг, Џејн Фонда, Кетрин Снајдер, Кетрин Данев, итд. и сл. само су неке од Вадимових сарадница од којих је правио звезде мењајући иконографију европсог филма. Када се узме у обзир њен потоњи феминистички развој, Џејн Фонда делује као Вадимов најрадикалнији подухват који превазилази све друге атрактивне корелације, редитељ – глумица. Напросто, у овој персифлажи Золине литературе, где се не сме превидети Золин натуралистички потенцијал, Џејн Фонда делује податније и бестидније и од саме Силвије Кристл, у „Емануели“. „Топли плен“ је Top of the Pop Вадимовог онаничког, у крајњој линији и ониричког пантеона. То, што је филм нешто дужи него што је неопходно чини га још настранијим, скоро па очигледно „уметничким“.
МЛАД И ЗДРАВ КАО РУЖА (Јован Јоца Јовановић, 1971.)
У комунистичким цензорским материјалима овај филм је повремно навођен под називом „Црвен и румен као ружа“. Консеквентно том покрштавању мислим да већина партијских хигијеничара никада није ни гледала овај Јоцин филм, чија је идеолошка провокативност свакако код сваког „поштеног“ комунисте могла да изазове апсолутну хистерију. Уосталом као и његови кратки филмови, „Студентски град“, „Изразито ја“, „Колт 15 гап“ или „Револуција која тече“. Али, заправо је неупоредиво интригантнија, од сваке анти-марксистичке реторичке провокације, Јовановићева кинестетичка политура која претендује да разори било какву стилистичку конвенцију.
Унутар тог агресивног поступка који је у директној кореспонденцији са психолошким генерацијским набојем, са распрскавајућом тензијом пост-шездесетосмашког транса налази се као пројектовани фотогенијски стожер, филмски актер, икона у покрету, Драган Николић.
Мој избор: Небојша Пајкић
Косовска 11 / Мај 2016.
Субота, 7. 5.
17:00 ЉУБАВ И МЕТАК (ИТА/ШПА, 1978)
Amore, piombo e furore / China 9, Liberty 37
Улоге: Ворен Оутс (Warren Oates), Фабио Тести (Fabio Testi)
Режија: Монте Хелман (Monte Hellman)
Недеља, 8. 5.
17:00 ЉУДИ НЕДЕЉОМ (НЕМ, 1929)
Menschen am Sonntag
Улоге: Ервин Сплетштосер (Erwin Splettstosser), Ани Шрејер (Annie Scheyer)
Режија: Роберт Сиодмак (Robert Siodmak), Едгар Г. Улмер (Edgar G. Ulmer)
Уторак, 24. 5.
17:00 НЕЖНО СРЦЕ (ВБ, 1949)
Kind hearts and coronets
Улоге: Денис Прaјс (Dennis Price), Валери Хобсон (Valeri Hobson)
Режија: Роберт Хамер (Robert Hamer)
19:00 МЛАД И ЗДРАВ КАО РУЖА (ЈУГ, 1971)
Улоге: Драган Николић, Марија Бакса
Режија: Јован Јовановић
21:00 ТОПЛИ ПЛЕН (ФРА/ИТА, 1966)
La Curee
Улоге: Џејн Фонда (Jane Fonda), Питер Mекенери (Peter Mc Enary)
Режија: Рожер Вадим (Roger Vadim)
Субота, 28. 5.
17:00 OПЕРАЦИЈА ТЕРОР (САД, 1962)
Experiment in terror
Улоге: Глен Форд (Glenn Ford), Ли Ремик (Lee Remick)
Режија: Блејк Едвардс (Blake Edwards)
Недеља, 29. 5.
17:00 ПРИНЦЕЗА JАНГ КВИ ФИ (ЈАП, 1955)
YOKIHI
Улоге: Мачико Кио (Machiko Kyo), Масајуки Мори (Мasayuki Mori)
Режија: Кењи Мицогучи (Kenji Mizoguchi)
Уторак, 31. 5.
17:00 СА ВЕРОМ У БОГА (ЈУГ, 1932)
Улоге: Љубиша Јунговић – Космајац, Деса Јанојлић
Режија: Михајло Ал. Поповић
19:00 ЛА ХАБАНЕРА (НЕМ, 1937)
La Habanera
Улоге: Зара Леандер (Zarah Leander), Јулија Серда (Julia Serda)
Режија: Даглас Сирк (Douglas Sirk)
21:00 НИНОЧКА (САД, 1939)
Ninotchka
Улоге: Грета Гарбо (Greta Garbo), Мелвин Даглас (Melvin Douglas)
Режија: Ернст Лубич (Ernst Lubitch)
