Популарни редитељ Радивоје Раша Андрић за програм Мој избор дао је листу филмова које је „доживео срцем и душом”. На свој духовит и опуштен начин у интервјуу за „Кинотеку” говорио је о односу према комедији, о Линчу, Џармушу, Карпентеру као мајсторима атмосфере, о специјалној вези с Кинотеком, о родитељима који су му формирали филмски укус, као и о свом новом филму Лето када сам научила да летим, који управо пуни биоскопе у Србији.
На вашој листи преовлађују филмови за уживање. По ком сте их критеријуму бирали?
– То су филмови после којих сам се осећао испуњеним. Из биоскопа сам излазио пун елана и одлазио у наставак дана или наставак ноћи поцупкујући. С друге стране, има ту наслова после којих сам био дубоко замишљен, после неких нисам уопште био способан да проговорим дан, па чак и два. А и то је једна врста испуњености.
– Задатак који сам од Кинотеке добио био је да издвојим филмове који су на мене оставили најдубљи траг, који су ме обликовали. Стога на списку нису филмови који су најзначајнији, најважнији, најдубљи, него они који су ме обележили, они које сам доживео срцем и душом, а не главом. Наравно, списак таквих филмова знатно је дужи, ово је само један исечак.
– Рецимо, филм уз који увек плачем – од тренутка кад Артура прогласе за витеза усред борбе, у води, у рову, па мање-више до краја – дакле филм који ме сваки пут погоди, Борманов Екскалибур, није се нашао на списку.
У програму „Мој избор” комедије су до сада биле ређе заступљене, а ви сте их одабрали неколико, истина у комбинацији с другим жанровима. Шта је то што вас толико привлачи комедији и као аутора и као гледаоца?
– Ја сам човек ведра духа. Мој деда имао је озбиљну хумористичку библиотеку, па је склоност хумору пренео на мог оца, а отац на мене. Кад одрастеш на таквој литератури, поред школске лектире, Стрипотеке, Алана Форда, Џека Лондона, Карла Маја, Макаренка и силесије епске и научне фантастике, онда је некако природно да заволиш филмове сличног жанра. Но, да се разумемо, ниједан филм с мог списка није чиста комедија. Списак комедија у ужем смислу, по узусима тог жанра, које стварно волим врло је кратак. Већина холивудских, нарочито новијих, а богами и француских комедија, заиста ме нервира. Волим духовите филмове, а разлика између духовитих филмова и комедија је поприлична. Чак ни филмови које сам режирао нису комедије. То су духовити омладински филмови. Једино би Три палме… могле, натегнуто, да се сврстају у комедију.
– Не бих да филозофирам о смеху и користима које доноси смех и изазивање смеха код других, о катарзи која се смехом ослобађа, само ћу рећи да је смех веома важан. Јер, дођавола живот без љубави и смеха.
Линч, Џармуш, Карпентер слове за култне ауторе ваше генерације. Шта су вам значили у раној младости, а како их данас видите?
– Сва тројица су, уз остале квалитете, мајстори атмосфере. Осим приче, глумачке поделе и ритма, и атмосфера је веома важна у филму. Код Линча је често атмосфера суштина филма. Ти доживиш поруку кроз атмосферу, а не кроз причу. То је озбиљно мајсторство. Џармуш успева да минималним средствима, не само финансијским него и филмско-језичким, сагради атмосферу која те обузме, потонеш у њу. О Карпентеру не морам ни да говорим, у детињству сам све његове филмове провео држећи спремну јакну у крилу да бих, кад наиђе страшна сцена, могао хитро да је пребацим преко главе и очију и да још хитрије запушим уши. Пре него што сам открио да се јакна за то може искористити, био сам у паклу, јер или заклониш очи или запушиш уши, а Карпентер напада свим средствима. И сада кад чујем Карпентерову музику, не морам ни да видим слику – крв ми се смрзне.
– Е, сад, ја не да нисам мајстор атмосфере, него сам, нарочито у почетку, био сачувај ме боже, тако да су ми њих тројица подједнако важна и била и остала јер ме подсећају: Рашо, мисли на атмосферу, знаш да си климав у томе.
Како сте се упознавали са старим мајсторима, попут Хјустона и Хокса. Да ли сте били редовни посетилац Музеја Кинотеке?
– Кинотека је пресудна. Но, у то време ни РТБ (сада РТС) није био за бацање. Филм недељом по подне обавезно се гледао. Није било реклама, а камоли рекламних блокова. И пуштали су одјавну шпицу до краја. Тешка је срамота што шпицу сада секу. На свим домаћим каналима. Ви, људи који сечете, немојте, молим вас, шпица је део филма, својеврсна кода, одзвук, интервал који ти да времена да се слегне душа, да ти се скупе и склопе мисли. Секачи шпица, тим поступком нагрдите филм на самом крају, кô маказама нам исечете емоцију.
– Кинотека у Косовској некад је била култно место. Сећам се, када је била Буњуелова ретроспектива, цео тај део улице био је препун људи. Као да смо у Бразилу, људи се мувају, већина њих без карте, ал’ нема везе – унутра је Буњуел. Ја сам имао среће јер је моја мајка Бојана, док је била студент Академије за позориште, филм, радио и телевизију, радила као читач титлова за филмове који нису били титловани на траци него је она у собици поред пројекционе кабине читала с преведене дијалог листе. Знала је одлично француски, па је „читала титлове” за француске филмове. Шта то значи што ти је мајка радила хонорарно у Кинотеци? То значи да имаш везу у Кинотеци! Е, то је била веза!!! Никад касније нисам имао никакву важну „везу”. Ова за Кинотеку је била највреднија и најважнија и ништа је неће надмашити. Никаква ми више није ни потребна. У пракси то значи да ја стојим у гужви, на оним првим степеницама које иду од благајне низбрдо и нетремице гледам госпођу разводницу, па кад ми она климне главом, ја само прођем, без карте. Вечно нек је хвала госпођама разводницама.
– Звучи офуцано, ал’ шта да радим кад је тако било – редовно смо бежали из средње школе у Кинотеку. У то време, и годинама касније, кад не знаш шта ћеш са собом, одеш у Кинотеку. Нема везе што немаш појма шта се приказује. Једном сам тако одгледао чешки филм с пољским титлом, а „служба за наховање уживо”, у којој је некад радила и моја мајка, више није постојала. Нема везе, одгледао сам га до краја.
– Од целог некадашњег Београда највише ми недостају Кинотека и Академија, популарна Рупа.
На овој листи доминира америчка продукција, док боје Европе бране само Фелини и Де Сика. Да је листа дужа, за коју би се још кинематографију нашло места?
– Проклетство кратког списка сад ми се обија о главу. Наравно да би било места, у првом реду за француску и чешку, па и скандинавску. Но, кинематографија скоро сваке европске државе, рачунајући и Русију, има сијасет филмова којима може да се дичи. Последњих година изградио сам велико поштовање према британском филму, али и серијском програму. „Последње године” рачунам од открића Монтија Пајтона, а то значи да су се „последње године” баш поприлично одужиле.
Ко је највише утицао на формирање вашег филмског укуса?
– Родитељи без икакве сумње. Имам среће што су ми и отац Владимир и мајка Бојана телевизијско-филмски људи. То је мање важно, важније је што су они људи од укуса. Били су довољно паметни да ме не спречавају скоро ни у чему, а да ме упркос томе нежно усмеравају. Ја бих водио оца да гледа Бруса Лија, Бада Спенсера и Теренса Хила у „20. октобар”, а он мене у Кинотеку на Бал вампира, Арсеник и старе чипке, Др Стрејнџлава или како сам престао да се плашим бомбе и Рио Браво, касније и на Годара. Мајка ме је упутила на филмове као што су Иф Линдзија Андерсона, Жил и Џим, О јагодама и крви, 400 удараца... Мислим да сам Косу гледао једно три пута с Бојаном и вероватно још толико пута с друштвом. С Бојаном сам ишао и на догађаје који су се звали „Филмски маратон”. Обично су се дешавали у Дому омладине. Приказивали би се 24 часа филмови једног аутора. Непрекидно. На пример, Хичкока. Ишао сам с мајком јер скоро нико од људи које сам познавао, сем Бобана Скерлића, није био луд да иде на цео један непрекидан дан филмова.
– Од родитеља сам научио шта значи добар филм. Потом сам прошао кроз фазу Антонионија, Роселинија, Тарковског, Бергмана, Буњуела... Па сам се вратио коренима – филмовима који те терају да поскакујући истрчиш из сале. Онда сам открио Џармуша. Е, то је било откриће! А Џармуш ме је онда некако вратио стрипу, дакле на сам почетак. А стрипове, поред оних које сам сâм бирао, дотурао ми је Владимир.
Како сада бирате шта ћете гледати – према аутору, теми, на основу препорука критике или пријатеља?
– На сва четири начина. Критици најмање верујем. Не зато што нема добрих, поштених и без задње намере критика, него зато што ми је тешко да их пронађем. Некад су постојале „Филмске свеске”, „Филмограф” и „Синеаст” и то је било то, а сад је кроз претрпане врлети сајберспејса тешко пробити се. Бар мени. Осим поменутих, имам још један аршин. Кад видим да је британска продукција, било филмска било телевизијска, или британски глумци, настављам да гледам и врло често одгледам до краја. И за крај, супруга Лидија, драматург/драматуршкиња, приморава ме да гледам психолошке драме. И морам признати да се навикавам на њих.
У чему је, према вашем мишљењу, главна разлика између филмова са ове листе, претежно из седамдесетих и осамдесетих година 20. века, и оних с актуелног репертоара?
– Нисам теоретичар/историчар/аналитичар филма, тако да моје мишљење узмите са озбиљном резервом. Мислим да је раније било више филмова који су истовремено и индустрија и уметност. А такве филмове волим. Јер филм по дефиницији, толико теорије знам, јесте и индустрија и уметност. Тако су нас учили на ФДУ. И тада је постојало раслојавање на филмове за широку публику и оне фестивалске. Али је у прошлости било више филмова који мире те две супротстављене стране кинематографије, који су између та два рова. И друга ствар, врло важна, оновремена Б-продукција била је много озбиљнија и ближа уметничком рову него садашња. Ова садашња углавном је ђубре. Нема замене за Кормана…
После дуже паузе вратили сте се дугометражном играном филму. Духовито и топло Лето када сам научила да летим освојило је и млађу и старију публику, а какво је искуство вама донео тај по много чему захтеван пројекат – рад с децом, у иностранству, за време пандемије?
– Наш добри професор режије Браца Слијепчевић нас је научио: кад снимите добар филм, реците „наш филм” јер то је филм који је створила повећа група људи, стога није само ваш, а кад снимите лош филм, кажите „мој филм”. Овај наш филм је добар, без сумње. Али ме је некако срамота да говорим о нашем филму после свих ових огромних имена која су поменута. Јест он добар, ал’ му уопште није место међу људима и филмовима о којима смо причали, тако да ћу уопштено говорити о снимању филмова.
– Снимање сваког филма је пакао. Педесетак људи је практично у ратном окружењу. Ратује се против свега и са свиме. Највећа је борба с временом, јер оно брзо иде, а филм је скупа забава. Ратује се с техником која заказује, са саобраћајем, новцем, умором, ратује се са сопственим дилемама и сумњама… И тако месец или месец и по дана. По дванаест до петнаест, а некад, срећом ретко, и деветнаест сати дневно. Поред овог свеопштег рата, проблеми које сте поменули у ствари су минорни. Мораш да снимиш три важна кадра за 45 минута, што значи три пута брже него што је нормално, јер ће ти заћи сунце, а кадрове не можеш да надокнадиш јер тог дана истиче закуп објекта у ком снимаш, па сад, да ли у свему томе имаш парче крпе преко уста или немаш, свеједно је. Деца су иста као одрасли људи, ако то ниси заборавио, јер знао си то док си био дете, онда комуникација и рад с децом није никакав проблем.
– Једино што нас одржава нормалним у том паклу јесте то што многе радње током снимања не могу да се изводе једновремено, него једна по једна, тако да се оног дана када се снима дешава да један или два сектора филмске екипе раде, а остали им не сметају, него су се мало повукли и, опростите на изразу, ал’ нема бољег – заје****** се. Исмејеш се с људима и онда је лакше вратити се у пакао.
Филм је посвећен Марку Глушцу. Како бисте описали сарадњу с њим и шта је она за Вас у стваралачком смислу значила?
– Марко је монтирао сва три филма која сам режирао пре Лета. И још преко тридесет играних дугометражних филмова, десетак серија, документарце… Оставио је баш дубок траг у нашој, и не само нашој кинематографији. Режисер обично покушава да измонтира филм који је замислио док је радио на сценарију, а добар монтажер монтира филм од материјала који је снимљен. Добар монтажер извлачи оно најбоље из снимљеног материјала. Јер врло често оно што је замишљено и оно што је снимљено није баш иста ствар. Марко је био драматург-монтажер, кројио је не само темпо и ритам него и причу, ликове и односе.
– Ове године навршава се десет година од његовог одласка, али филм није због тога њему посвећен, десетогодишњица је случајно пала. Тада, пре десет година, на комеморацији сам рекао да ће мој следећи филм, ако га икада снимим, бити посвећен њему. И нисам то заборавио, па како бих могао да заборавим. Драго ми је што је Лето монтирао Дејан Урошевић, Марков вишегодишњи сарадник. Овом посветом Урке, продуценти и ја покушали смо да продужимо Марково трајање у нашој кинематографији.
Мој избор: Радивоје Раша Андрић
Понедељак, 21. 3.
18.00 РИО БРАВО (САД, 1959)
Rio Bravo
Улоге: Џон Вејн (John Wayne), Дин Мартин (Dean Martin)
Режија: Хауард Хокс (Howard Hawks)
Уторак, 22. 3.
18.00 ЧУДО У МИЛАНУ (ИТА, 1951)
Miracolo a Milano
Улоге: Ема Граматика (Emma Gramatica), Франћеско Голизано (Francesco Golisano)
Режија: Виторио де Сика (Vittorio De Sica)
Среда, 23. 3.
18.00 АМАРКОРД / СЕЋАМ СЕ (ИТА/ФРА, 1973)
Amarcord
Улоге: Бруно Цанин (Bruno Zanin), Магали Ноел (Magali Noël)
Режија: Федерико Фелини (Federico Fellini)
Четвртак, 24. 3.
18.00 НОЋ ИГУАНЕ (САД, 1964)
The Night of the Iguana
Улоге: Ава Гарднер (Ava Gardner), Ричард Бартон (Richard Burton)
Режија: Џон Хјустон (John Huston)
Петак, 25. 3.
18.00 САВ ТАЈ ЏЕЗ (САД, 1979)
All That Jazz
Улоге: Рој Шајдер (Roy Scheider), Џесика Ланг (Jessica Lange)
Режија: Боб Фоси (Bob Fosse)
Субота, 26. 3.
18.00 ПЛАЧЉИВКО (САД, 1990)
Cry-Baby
Улоге: Џони Деп (Johnny Depp), Ејми Локејн (Amy Locane)
Режија: Џон Вотерс (John Waters)
Недеља, 27. 3.
18.00 ПЛАВИ СОМОТ (САД, 1986)
Blue Velvet
Улоге: Кајл Маклохлан (Kyle McLachlan), Изабела Роселини (Isabella Rossellini)
Режија: Дејвид Линч (David Lynch)
Понедељак, 28. 3.
18.00 ЧУДНИЈЕ ОД РАЈА (САД/СРН, 1984)
Stranger Than Paradise
Улоге: Џон Лури (John Lurie), Естер Балинт (Eszter Balint)
Режија: Џим Џармуш (Jim Jarmusch)
Уторак, 29. 3.
18.00 ДАН КАДА СУ СЕ СВИ СМЕЈАЛИ (САД, 1981)
They All Laughed
Улоге: Одри Хепберн (Audrey Hepburn), Бен Газара (Ben Gazzara)
Режија: Питер Богдановић (Peter Bogdanovich)
Среда, 30. 3.
18.00 ТАМНА ЗВЕЗДА (САД, 1974)
Dark Star
Улоге: Ден О'Бенон (Dan O'Bannon), Брајан Нарел (Brian Narelle)
Режија: Џон Карпентер (John Carpenter)