Мој избор: Слободан Скерлић

Октобарски програм „Мој избор” саставио је редитељ и сценариста Слободан Скерлић. Одабрао је филмове редитеља који су „правили искораке у преиспитивање филмског језика, редефинисали драмска правила и жанровске стеге”. Гледао их је много пута и гледаће их опет, а већину њих први пут је видео у Музеју Кинотеке. У интервјуу за наш часопис присетио се атмосфере у биоскопу у Косовској улици, где се „окупљало племе филмских фанатика, али и других уметника”.

Ваша листа за програм „Мој избор” делује разноврсно, али на известан начин и кохерентно. Шта, према вашем мишљењу, повезује већину тих филмова? 

– Љубав. Тешко би ми било да направим списак и од сто филмова који су ми значајни и за које мислим да публика треба да их види. На овој листи су филмови које сам гледао много пута и које ћу гледати опет. Волим их.

Фокусирали сте се на старији период (1938–1985), дакле на филмове с којима сте се упознавали без медијске помпе која прати данашње премијере. Када сте и где први пут гледали нека од тих изузетних дела? Сећате ли се својих тадашњих утисака?

– Углавном управо у биоскопу Кинотеке у Косовској улици. Тешко је данас, у време интернета и стриминг сервиса, разумети аналогно филмофилско искуство. Нисте смели да рачунате на следећу шансу да видите неки филм. Манично смо правили распоред да уклопимо програм Музеја Кинотеке и редовни биоскопски репертоар.

Каква је тада била атмосфера у Кинотеци и колико су вам значили њени програми? Где је њено место сада, када су филмови доступни на дигиталним платформама?

– Ту се окупљало племе филмских фанатика, али и других уметника. А долазили су да откуњају и бескућници, јер је било топло, а карта јефтина. За аспиранта у области филм-мејкинга нема бољег темеља. Сатима смо седели по задимљеним кафанама и расправљали о ауторским поетикама редитеља чије је циклусе Кинотека приказивала. Вероватно је могуће однеговати свој филмски укус и у стерилиним условима синеплекса у тржним центрима и стриминг платформи, али, морам да признам, задовољан сам што је моје искуство другачије.

Да ли је неко од остварења која су овом приликом ушла на листу „Мој избор” пресудно утицало на вашу одлуку да студирате режију?

– Један филм не, чак не ни неколико филмова. Читаво моје филмофилско искуство одвело ме је ка том позиву. Причати причу сликом и драмом и пробудити емоције гледалаца, изазвати их да преиспитају своје ставове и вредности – и даље сматрам за врхунско задовољство и истинску привилегију.

Ваш избор је и својеврсна антологија великих редитеља. Које елементе њихових специфичних редитељских рукописа посебно цените?

– Најважније је управо то – да имају рукопис. Јер, могуће је бавити се режијом ослањајући се на конвенционална, уобичајена решења. А ови „моји” правили су искораке у преиспитивање филмског језика, редефинисали драмска правила и жанровске стеге. Режија јесте занат, али није само то него и креативни и интелектуални и револуционарни подухват.

Колико вам гледалачко искуство користи у креирању филмова и телевизијских серија?

– Ван своје лектире ја не постојим, ни као особа ни као стваралац. Филм има веома важно место, али ту су и књижевност и ликовна уметност и позориште и стрип и музика... Свако искуство вас формира, и стваралачки и вредносно.

Будући да сте и сценариста, какав значај придајете наративном аспекту филма?

– Прича је у основи цивилизације. Без приче бисмо и даље били дивљаци и лутали у потрази за пленом као и остали мајмуни. Тако да…  да, сматрам да је врло значајна. Гледалац се прво и пре свега везује за причу. Уосталом, ако немате шта да испричате, није много ни битно како ћете то испричати.

Ових дана ангажовани сте на промоцији друге сезоне серије Клан, али је протекло већ доста времена од вашег дугометражног играног филма Топ је био врео (2014). Да ли имате нови пројекат на том плану?

– Имам увек. Али не успевам да обезбедим финансирање за своје филмске пројекте, тако да ћемо морати заједно да сачекамо док се ту нешто не промени. Надам се да нећемо чекати предуго.