Тешко је издвојити десет филмова, десет од на стотине оних које сам гледао у Кинотеци, и који су ми, у том моменту, тада, били велика узбуђења и догађаји од важности. Прошло је тридесетак година од тада. Неки филмови не могу из техничких разлога да се прикажу, копије су старе. Многи филмови су ми остали добро урезани у памћење, за неке опет знам да сам уживао гледајући их, али памтим само слике, неке детаље, пар сцена можда, неки филмови нестају и у сећању, памћење ипак слаби.
Први пут када сам ушао у Кинотеку, у Косовској улици, имао сам 16 година, на наговор старије сестре којој је било мучно да ме гледа како траћим време, и која је била у бризи због мог тумарања и скитања градом. Нисам ишао у школу, то ме није занимало. Књиге су ми биле досадне. “Иди у Кинотеку, барем гледај нешто паметно”, рекла ми је сестра. Отишао сам у Кинотеку. Улазак, тачније, силазак низ степенице у тај мрачан подрум, у биоскопску салу, са спојеним дрвеним седиштима која су шкрипала, и једном бабом у трећем реду са кесама око себе, која је седела, љуштила барена јаја и бучно их жвакала, и велике црно-беле фотографије кадрова из филмова на зидовима, нисам знао да тако нешто уопште постоји, и онда први филм који сам гледао, тог првога дана, “Чудотворка” Артура Пена, са Ен Бенкрофт у улози туторке једне глувонеме девојчице (то је био филм о Хелен Келер, наравно да тада нисам имао појма ко је Хелен Келер). Изашао сам напоље после филма, узбуђен, био сам у чуду. Нисам уопште знао ни да такви филмови постоје. Следећег дана сам поново отишао у Кинотеку. Гледао сам филм “Дивља река” Елије Казана, са Монтгомеријем Клифтом у главној улози. Социјална тема, он ради за бирократску фирму и одлази међу сиромашне да их наговори да се иселе, да напусте своје куће, јер ту треба нешто богати да граде, и онда остане да живи с њима. Чудесно, поново. Какав лик. Какав филм. Запамтио сам добро та два прва дана која сам провео у Кинотеци. И онда, сваки дан. Наредне две године, а онда и трећу, али не више сваки дан. Гледао сам све. Препородио сам се.
Неме филмове понедељком увече, Бастера Китона, Дзигу Вертова, филм “Похлепа” Ериха фон Штрохајма, Фрица Ланга, Абела Ганса, шведске неме филмове, Чарлија Чаплина. Чудесни филмови. Нови живот. А онда даље, Жан Виго и “Аталанта” и “Нула из владања”, био сам опчињен, па онда у други свет, Џејмс Кегни у “Анђелима гаравог лица” и психопата и убица у филму “Усијање” који када га упуцају на крају изговара: “Реците мајци да је волим”. Виторио де Сика ме је разгалио, “Крадљивци бицикла” и “Чистачи ципела”, сад више није било редоследа, Трифо и “400 удараца” и “Човек који је волео жене” и био сам опчињен још више, па све даље и даље, Буњуел и “Симон пустињак” и “Фантом слободе”, вестерни Бада Бетичера, “Зрно зла” Орсона Велса, Фелинијева “Улица” и тако редом, али без икаквог реда.
Куповао сам билтене, мале беле свешчице са програмом и описима филмова, глумцима, редитељима, ту је писало чак и трајање филма. Наслови појединих циклуса филмова су били упечатљиви, упамтио сам један: циклус филмова “Џејмс Мејсон: глумац-џентлмен”. Постао сам и члан клуба, имао сам картицу с којом сам улазио на специјалне пројекције “забрањених” филмова, петком увече. Мислим да је свако могао да постане члан клуба, али ипак сам се осећао добро због тога. Био сам у чуду када сам одгледао филм “Веза” Ширли Кларк, о групи наркомана који кризирају у једној великој соби, или је то био некакав таван, и чекају дилера. А онда филм који је режирао и написао сценарио и појављује се у главној улози: Стаљин! Фантастична сцена из филма: Москва, зима, снег до колена, ноћ, велики трг, никога на улици, пусто, Кремљ у позадини, и један трактор на сред тог трга. За трактором седи сељак у гуњу и покушава безуспешно да га упали. Сељак је очајан. Не зна шта да ради. Одједном, из мрака и кроз маглу, појављује се Стаљин. У својој уобичајеној лаганој шетњи Москвом увече. Прилази сељаку и пита га у чему је проблем. Сељак узбуђен. Пожали се другу Стаљину. Подигне хаубу, Стаљин заврне рукаве шињела и чепрка десетак секунди по мотору. Онда каже сељаку да проба сада да га упали. Сељак окрене кључ, трактор је одмах прорадио. Сељак је задивљен. Стаљин му каже да буде стрпљив и вредан, ускоро ће Совјетски Савез да започне производњу специјалних трактора који се никада неће кварити, или већ нешто слично. Поучна будалаштина од филма са дивним кадровима.
Завршавао сам ванредно други разред средње у вечерњој школи, у Радничком универзитету “Браћа Стаменковић”, добио сам све двојке осим из српскохрватског. Написао сам састав о неким филмовима Луиса Буњуела и препричао филм “Анђео уништења”. Добио сам четворку. Запослио сам се у металостругарској радионици након тога, и после радног времена одлазио право у Кинотеку. Жан-Пјер Мелвил је био ново откриће. Како издвојити неки његов филм? “Самурај”, “Други дах”, “Војска у сенци”… Па филм “Изгубљени викенд” Билија Вајлдера о неколико дана једног алкохоличара у агонији. Јапански филмови, Куросавин “Икиру” о човеку заглављеном у бирократији, и Озуов филм “Кокошка на ветру” о жени која се продаје за живот своје деце. Бразилски филмови “Антонио који доноси смрт” Глаубера Роше, главни лик је плаћени убица који по наруџби убија сеоског духовног вођу али се после покаје, и “Суви живот” Нелсона Переире дос Сантоса, породица надничара која лута Бразилом и покушава да се прехрани а с њима је све време пас који лагано умире и из његовог угла се види живот те породице. Чудесно. Годарови филмови “Живети свој живот”, “Викенд”, “Алфавил”. Немачки филмови, Фасбиндер и Херцог, и један филм Ханса Јиргена Зиберберга “Хитлер, филм из Немачке”. Чудесни филмови, пун свет добрих филмова. Цео свет сам имао у глави. Свуда је исто, сви смо различити. Одувек.
“Спортски живот” са Ричардом Харисом. “Сенке” Џона Касаветеса, чиста поезија, као и сви његови филмови. Како издвојити један, који одбацити? Немогуће је. Волео сам тај језик слика, заволео сам и језик и приче. Било ми је лакше у радионици. Пропушио сам. Живот је имао смисла. Тих година је објављена и аутобиографија Луиса Буњуела “Мој последњи уздах”. Прочитао сам је неколико пута. Почео сам више да читам после те књиге. Рекох већ да је немогуће да одаберем десет филмова. “Џепарош” Роберта Бресона, опсесија и страст и лудило, филм који ме је узнемирио, “Мушет” или “Осуђени на смрт је побегао” или било који Бресонов филм. Филм “Балтазар” истог аутора са магарцем у главној улози, такву сам књигу желео да читам. Као што је главни јунак Трифоовог филма “Човек који је волео жене” почео да пише опседнут женским ногама, ја сам заволео читање и писање опседнут Бресоновим магарцем и читањем Буњуелове аутобиографије. Препустио сам да људи из Кинотеке одаберу десет од мојих стотину филмова, који и данас могу да се прикажу. Тако је боље.
Срђан Ваљаревић