Надлежни су одлучили да филм Карпа Године није подобан за приказивање. Неки од упућених сведочили су да чланови комисије уопште нису разумели о чему је реч, а када се нешто не разуме, најбоље је да се не приказује!
Прича о филму Недостаје ми Соња Хени представља јединствено поглавље у историји југословенског филма. Осмислили су је Карпо Аћимовић Година, који је и сниматељ те двадесетоминутне филмске игре, и Бранко Вучићевић, као сценариста. А идеја је била следећа:
Карпо Година и Вучићевић су те 1972. године, током 2. Феста, понудили неколицини редитеља и гостију да учествују у снимању филма под одређеним условима: радња се догађа у једној соби, глумци су Добрила Стојнић и Бранко Милићевић, а редитељи, ако желе, могу увести и друге глумце. Камера се не сме померарти с места на које је постављена, а сваки редитељ има три минута да сними своју причу. Дијалог између глумаца морао је да садржи две обавезне реплике које гласе: Недостаје ми Соња Хени и Зар смо зато овде?. Све остало било је по избору аутора. Филм је сниман између 21. и 28. јануара 1972. године, на мансарди Лазе Шећеровића, у тадашњој Улици Лоле Рибара, углавном после два сата ноћу, када би се окончало испијање пића и дружење.
У том тренутку, поводом свог филма Свлачење, гост на Фесту био је Милош Форман и он је са задовољством прихватио да режира своја три минута тог филма. Карпо Година данас о томе сведочи:
– Форман је глумио лежећи на кревету, умотан у завоје, имао је две цевке. Једна је била као за инфузију, а он потпуно замотан, морао је преживети то снимање, па је једна цевка ишла из флаше коњака, Скендербега, тако да је он за то снимање попио целу флашу коњака.
Боба Стојнић додаје:
– Милош Форман био је прекривен америчком заставом, а поред њега су биле две болничарке: Катрин Рувел, ћерка славног француског глумачког пара Симон Сињоре и Ива Монтана, која је као глумица такође била гошћа на Фесту, и ја. То што је Форман осмислио представљало је нескривену пародију на филм Џо, и то је Америка.
Важно је знати да је после емигрирања у Америку 1968. године, долазак у Београд био први долазак Милоша Формана у једну социјалистичку земљу, што је Југославија дакако била. На Формановом сајту налази се запис о том догађају који сведочи о времену у коме се десила његова посета Београду:
– Позвали су ме да дођем на фестивал у Београд. Југославија јесте била нека врста отпадника, али, ипак, била је комунистичка земља, и стога нисам био велики ентузијаста. У то доба чешка полиција умела је да отима емигранте, да их враћа у Чехословачку и води на суд. Тога сам се плашио, али мој пријатељ Душан Макавејев рекао ми је да ће све бити у реду и да ће он водити рачуна о мени. И заиста, све је било у реду, могао сам да гледам филмове, да се шетам, до једног тренутка. Било је два после поноћи и неко је снажно залупао на вратима моје хотелске собе. Био је то Душан Макавејев, који ми је рекао да га ништа не питам, да се брзо обучем и да оставим своје ствари које ће ми он касније покупити: „У пет сати мораш да будеш спреман и да одеш на задња врата хотела, одакле ћу те покупити.” Када сам питао зашто, рекао ми је да погледам кроз прозор. Два аутомобила тајне полиције била су паркирана испред хотела, било је јасно да нису дошли да се диве лепој архитектури. У пет ујутро изашао сам на задњи узлаз хотела, Душан ме је одвезао на железничку станицу, а у воз је са мном ушао његов пријатељ који ме је пратио све док нисам прешао аустријску границу.
После петнаест година, тачније 1987, Милош Форман поново је био гост на Фесту и замолио је тадашње руководство фестивала да му омогући да види филм у коме је учествовао. Тада је први пут видео то дело на пројекцији у Студентском културном центру. Тражио је да дође и Добрила Боба Стојнић, али она тих дана није била у Београду. У том тренутку, најславнији Чех у америчкој филмској индустрији већ је имао два Оскара.
Своја три минута у филму Недостаје ми Соња Хени имали су и Бак Хенри, сценариста филмова Квака 22 и Свлачење; Алан Аркин, глумац из филма Квака 22; Пол Мориси, десна рука Ендија Ворхола и аутор филмова Месо, Ђубре и Успаљеност; Фредерик Вајзман, познати немачки документариста и аутор фима Болница; Тинто Брас, редитељ филма Одмор, једног од најнеобичнијих филмова на Фесту ’72; Душан Макавејев, аутор филмова Невиност без заштите, Љубавни случај, Мистерија организма; Пуриша Ђорђевић, аутор филмова Девојка, Јутро и Сан; Богдан Тирнанић, филмски критичар и глумац.
Када је по завршетку филма надлежна комисија одлучивала о његовој даљој судбини, као што се дешавало са свим филмовима тога времена, настали су проблеми који ће му дати ореол неподобан! Као, превише је голотиње и припада црном таласу. Било је тешко разумети због чега је тај филм практично био забрањен за приказвање у Југославији, а Карпо Година носио га је на бројне међународне фестивале. Много година касније, неки од упућених сведочили су да чланови комисије уопште нису разумели о чему је реч, а када се нешто не разуме, најбоље је да се не приказује! Јер, у томе што не разумеју, сигурно има нешто скривено против Тита и Партије!
Остаје и питање свих питања кад је реч о том филму. А оно гласи: зашто је његов наслов Недостаје ми Соња Хени? Али, најпре, ко је била Соња Хени?
Соња Хени (1912–1969), легендарна норвешка клизачица, била је на врхунцу славе тридесетих година прошлог века. Освојила је десет светских клизачких победа (прву са петнаест година) и три златне медаље на Олимпијским играма. На крају професионалне клизачке каријере прихватила је понуду да буде глумица, али само у филмовима с клизачким кореографијама. Како је Година објаснио, била је „сан снова наших дедова”. Њен први филм постигао је незапамћен успех на благајнама 1937, када је продат рекордан број карата. Соња постаје једна од најбогатијих жена свог времена, увек окружена обожаваоцима, љубавницима и породицом. По броју освојених медаља нико није успео да је надмаши, тако да је Соња до данашњих дана задржала титулу најбоље клизачице света. Била је и остала једна од највољенијих особа у Норвешкој, а позната и вољена у целом свету.
И коначно, зашто се овај филм зове Недостаје ми Соња Хени?
Једини живи сведок Карпо Аћимовић Година каже нам данас да су тих дана пре 48 година Бранко Вучићевић и он седели и смишљали шта би био наслов за будући омнибус. На столу се нашао стрип Чарлса Шулца. Прелиставали су га и наишли на сличицу на којој Снупи лежи на крову своје кућице и размишља (облачић за унутрашњи монолог): „Недостаје ми Соња Хени.” И, нађен је наслов.
На крају филма Недостаје ми Соња Хени на шпици стоји да су љубазношћу „Југокинотеке” преузети архивски снимци. Ове године Соња Хени ће захваљујући љубазности исте установе имати нови бис на 48. Фесту, пројекцијом у Музеју кинотеке у Косовској улици, у недељу, 1. марта од 20 часова. Тим поводом присетићемо се великана седме уметности који су учествовали у раду на том филму, приказивањем њихових значајних дела, свакога дана у истом термину током трајања програма Фест класик у Музеју кинотеке.