Новембарско издање часописа Кинотека на насловној страни скреће пажњу на ретроспективу прослављеног аутора Емира Кустурице у оквиру програма Великани светског филма за који је, како у уводној речи истиче дирекор Кинотеке Југослав Пантелић, прибављена рестаурисана копија филма „Сјећаш ли се Доли Бел” захваљујући љубазности Филмског центра Сарајево.
Уз есеј о Кустурици и приказ монографије о њему, овај број доноси анализу екранизација романа Достојевског, ексклузивни интервју са Паулом Верхувеном, текстове о документарном филму „Најлепши дечак на свету”, о животу и делу редитеља Бранка Бауера, интервју са Зринком Огрестом и друге занимљиве прилоге.
У есеју поводом 40 година од премијере дебитантског играног филма Емира Кустурице „Сјећаш ли се Доли Бел” Маријана Терзин Стојчић анализира опус „филмског доајена који пише, компонује, предвиђа, филмски кадрира, суверено владајући сваким видом уметничког изражавања“, те оцењује: „Емир Кустурица постао је и до данас остао једна од икона савремене светске кинематографије. Не постоји у екс ју кинематографији уметник с толико значајних, највећих светских еснафских признања. Не постоји Србин који је привукао више света овој балканској међи. Не постоји аутор који је више причама о рату критиковао његово безумље. Не постоји стваралац који је изградио више споменика својој сабраћи него што је примио признања“.
Сандра Перовић је интервјуисала редитеља Паула Верхувена, „чије је име постало синоним за провокативан, сатиричан, субверзиван филм, али и интелигентну високобуџетну забаву“. Главна тема био је његов нови филм, премијерно приказан ове године у Кану „Бенедета“, о часној сестри из 17. века, њеним визијама Исуса и пожуди према истом полу. На питање о жељи да и даље шокира и провоцира, Верхувен је одговорио: „То подразумева сексуалност. Одбијам да користим термин „филм о сексу”. Наравно да није, говори о много других ствари, а ту је и лезбијски однос. Затим црквена политика, а говори и о самој религији, тако да постоје три слоја. А ту је и мој специфични поглед на религију“.
Документарни филм „Најлепши дечак на свету“, приказан у Кинотеци у оквиру фестивала Слободна зона, представља Ксенија Зеленовић. Редитељи Кристина Линдстрем и Кристијан Петри покушали су да нам дочарају трагичну судбину једног несрећног човека, некада називаног најлепшим дечаком на свету, који је сплетом околности пре пола века увучен у филмску индустрију, од које се опоравља и данас. Реч је о Бјерну Андресену који је играо дечака Тађа у филму „Смрт у Венецији“ Лукина Висконтија. Аутори документарца „трудили су се да што верније прикажу генезу једне рано стечене славе, њено лице и наличје, и укажу на нехумани израбљивачки однос који је филмска индустрија имала према појединим својим, углавном младим звездама“.
Ову тему употпуњује рубрика Извештај из прошлости која преноси текст из 1970. године богат запажањима која је аутор репортаже Оресте дел Буоно понео са снимања филма „Смрт у Венецији“ и из разговора са Висконтијем.
У новембарском програму Мој избор филмове препоручује продуценткиња Инес Васиљевић, Сплићанка која ради у Италији, али и на нашим просторима. На њеној листи су филмови који су јој били важни као дела која мењају поглед на свет, а њихов квалитет налази у једноставном и искреном односу између аутора и публике. У интервјуу за Кинотеку говорила је и о Торину и Риму где је студирала, о својој продуцентској кући “Nightswim”, као и о раду на филмовима „Асиметрија“ Маше Нешковић и „Зора“ Далибора Матанића.
Рубрика Филмски јубилеј обележава сто година од рођења Бранка Бауера (1921-2002), једног од највећих југословенских и хрватских редитеља. Ана Марија Роси детаљно представља његов опус („Не окрећи се сине„, „Прекобројна„, „Лицем у лице„, „Салаш у Малом риту„…), наводи Бауерове изјаве и сећања његових сарадника, а уз оцене да му је каријера прерано прекинута и да у Хрватској није био признат колико је заслужио, цитира Миљенка Јерговића: „Није му било ни педесет, редатељ с тада већ довршеним опусом – до данас најбогатијим и најразведенијим у цјелокупној хрватској кинематографији – политички бесконфликтан човјек, благ, пристојан и господствен, али, ето, свеједно, нису му дали да снима”.
„Достојевски у биоскопу“ наслов је обимног есеја Драгана Стојановића уз програм Кинотеке која у новембру приказује екранизације романа великог руског писца, поводом 200 година од његовог рођења. Стојановић, и сам писац и професор књижевности, анализира како су на платно у различитим верзијама пренете „Кротка“ и „Беле ноћи“, а негативно оцењује, уз детаљну аргументацију, амерички филм „Браћа Карамазови“ (1958) Ричарда Брукса и француску продукцију „Зли дуси“ (1988) Анджеја Вајде.
У рубрици Са полица библиотеке приказана је изванредна монографија „Емир Кустурица: Култ Маргине“ аутора Горана Гоцића (Студентски културни центар, 2005). Утемељена на разговорима с Кустурицом, ова књига кроз причу о његовом филмском опусу покрива и низ других области, од идеологије до естетике, од историје до културолошких студија, обраћајући се како специјалистима, тако и широкој читалачкој публици.
„Кинотека“ доноси интервју који су са хрватским редитељем Зринком Огрестом водили др Ивана Кроња и Давор Башић Палковић, о његовом новом филму „Плави цвијет“, питању женских права, поплави трендовских тема у фестивалским филмовима, значају екс-ју копродукција… Огреста је изјавио да „српски копродуцент доприноси управо у оним стварима у којима хрватска кинематографија нема такву традицију: српска кинематографија је знатно снажнија у успостављању тих међународних веза и чињењу да филм буде што видљивији у Европи и свијету, тако да, у том смислу, хрватски филм има користи од тог брака са, конкретно, Филмским центром Србије“.
Иван Велисављевић у рубрици Критика из прошлости пише о филму „Караула“ Рајка Грлића (2006), који је био први пројекат након распада СФРЈ који је укључио готово све екс-ју републике. Ту је и краћи осврт на тај преседан, који у први мах није наишао на општу подршку, али су регионалне копродукције временом постале готово незаобилазан начин снимања дугометражних играних филмова.
In memoriam за недавно преминулог глумца Марка Живића написала је Маријана Терзин Стојчић. „Та човечина била је вољена и волела је живот, људе, све у себи и око себе. Био је лаф, друг!… Толико је пленио шармом и лакоћом живљења. Како писати о човеку унутар екрана кад је он из екрана изашао човечношћу и дивним људским вредностима?“
Рубрика Из сталне поставке представља оснивање кинематографске секције српске војске на Крфу 1916. године.
У новом броју објављен је 18. одломак из књиге „Развој филмских врста“ професора Владе Петрића. Тема овог поглавља је вестерн.
Програм Шок коридор представља редитеља Џозефа Рубена, а Ненад Беквалац пише: „Када погледамо Рубенове филмове с почетка каријере, уочавамо да су то углавном биле комедије и не би нам пало на памет да ће исти човек стварно почети да мучи ликове у својим остварењима и терати нас да се јежимо и плашимо гледајући „Стравична сновиђења“ (1984), „Манијака/Очуха“ (1987) и „Непријатеља у мом кревету“ (1991)“.
Беквалац пише и о траговима на филму које су оставили недавно преминули амерички писац, редитељ и глумац Мелвин ван Пиблс и француска глумица Март Меркађе. У истој рубрици су и текстови Бојана Ковачевића о мексичком режисеру Фелипеу Казалсу, америчкој глумици, певачици и плесачици Џејн Пауел и британском композитору Леслију Брикасу, као и текст Бранислава Ердељановића о шпанском редитељу Марију Камусу.