Новембарски број „Кинотеке“ знатним делом је посвећен јубилејима везаним за филмске ствараоце који су обележили нашу, а посредно и светску кинематографију у другој половини 20. века. Часопис доноси есеје о редитељима Живојину Павловићу и Мићи Поповићу, као и глумцима Драгану Николићу и Драгомиру Бојанићу Гидри.
Пажњу привлаче и текстови о употреби вештачке интелигенције на филму, о поетици Дејвида Финчера, јубилеју филма „Истеривач ђавола“ (1973), уз редовне рубрике и обиље фотографија.
У тексту „Драган Николић, глумац – Мангуп једнако титула“, поводом 80 година од његовог рођења, Ана Марија Роси наводи да смо га звали Гага, а био је југословенска културна икона. Пола века је трајао на уметничкој сцени, снимио 187 филмских и телевизијских остварења и одиграо 46 позоришних улога, а притом се, према речима Слободана Шијана, „успешно одупирао стављању на пиједестал, претварајући се да је то што ради најнормалнија ствар на свету”. Овај омаж нас подсећа на животни пут и каријеру харизматичног Драгана Николића, од почетака на Црвеном крсту до ТВ серијала „Нешто лепо“, на његове улоге Џимија Барке, Флојда, Влах Алије и друге незаборавне роле, али и на пола века дугу везу с Миленом Дравић и њихов друштвени ангажман.
Поводом стогодишњице рођења Миће Поповића, великог сликара и редитеља, Јован Марковић представља његово стваралаштво, пре свега филмове, као „перманентну и плодоносну драму између реализма и модернизма“. Наводећи да се промена у Поповићевом сликарству, од фазе енформела ка фигурацији, тј. сликарству призора, одиграла под утицајем његовог излета у филм, Марковић оцењује: „Нарочито након остварења „Делије“ (1968), вероватно и најбољег Поповићевог филма, његове слике почели су да настањују људи, а лик из филма Гвозден (у тумачењу Бате Стојковића) постаће стални мотив“.
Следи најавни текст о мултимедијалној изложби „Филмско платно Миће Поповића”, ауторке Ирине Кондић, кустоса Југословенске кинотеке, која ће бити отворена 23. новембра.
У есеју „Лице без личности – Филмски метод Дејвида Финчера“, а у очекивању његовог новог филма „Убице“, Никола Јовић пише о редитељу кога је „у круг престижних аутора пласирао његов хладни и хируршки прецизан филмски метод“, те објашњава да “Финчер час жели да оставља утисак као да машина управља камером, а час говори о томе како се људи одају кроз филмске детаље – и управо се у томе крије метод. Појединачни кадрови служе комуницирању информација, али довођење таквих кадрова у везу чини да то не буде камерно и рутинско филмско искуство, већ оно које буди напетост и знатижељу у гледаоцу тиме што активно изневерава очекивања која он има од филма“.
„Кинотека“ одаје почаст још једном великану – Живојину Павловићу, који је рођен пре 90 година. У тексту „Револуција као преумљење“ Мина Радовић оцењује да се један од родоначелника црног таласа „испитујући људску душу, није нимало устручавао да прикаже црнило које је окружује споља, као ни оно које се налази изнутра“, да га је „увек пратила тема човек на маргини друштва“, али да је „заправо осећајност према друштвеном и духовном страдању човека била суштинска нит коју је разрађивао у сваком следећем филму“, као и да је „вратио саосећање политичком филму и политичку свест поетском филму“. У овом осврту посебна пажња посвећена је филмовима „Заседа“ и „Држава мртвих“.
Часопис обележава и 90 година од рођења Драгомира Бојанића Гидре. Иако је поживео само 60 година, његова каријера слободног филмског и телевизијског глумца је изузетно богата и разнолика, са укупно 113 улога, пише Раденко Ранковић, истичући Гидрин стил глуме, пун живота и истинитости, способност да се лако прилагоди различитим улогама и оживи ликове које је обогатио благим и пријатним гласом и јединственим дијалектом из родног Крагујевца, те да је у свакој улози доносио аутентичност и дубину, уз изванредну способност да се повеже с публиком и пренесе сложене емоције.
У овом броју објављен је други део текста „Публика је увек у праву“ Марине Фафулић Милосављевић, о утицајном холивудском продуценту Алфреду Зукору (1873-1976), оснивачу компаније „Парамоунт“.
Рубрика Са полица библиотеке приказује збирку епистоларно-дневничких записа „Писма Драгану и Саши“ Бранке Петровић, књижевног преводиоца и супруге Александра Саше Петровића (постхумно издање Лагуне и Фондације Александар Саша Петровић, 2023). Писма у којима се она од 1994. до 2011. непосредно обраћала покојном супругу и њиховом прерано преминулом сину, веома су лична, али су и документ о једном бурном времену и његовим бројним, мање или више познатим протагонистима.
У интересантном тексту „АИ, ВИ и ми – аутоматизована и узбудљива будућност“ Маријана Терзин Стојчић позабавила се актуелном и комплексном темом – вештачком интелигенцијом у филмском свету. Њени саговорници о различитим позитивним и негативним аспектима вештачке интелигенције и о томе куда нас технологија може одвести били су директор фотографије Предраг Бамбић, продуцент Горан Бјелогрлић, сценограф Горан Јоксимовић, сценариста Димитрије Војнов, редитељ Раша Андрић и млади глумац Огњен Мићовић.
Иста је тема и интервјуа Маријане Терзин Стојчић с професором ФДУ Мирком Стојковићем, сценаристом, режисером и гејм дизајнером, који се бави медијима и новим технологијама, те истражује трансмедијалност, заштиту приватности и виртуелну стварност. На питање „Да ли је АИ драгоцени помоћник или алтер его аутора?“, Стојковић је одговорио: „Засада није ни једно ни друго, али има потенцијал да постане и једно и друго“.
Рубрика Интервју из прошлости доноси интервју с британским редитељем и сценаристом Теренсом Дејвисом, који је преминуо ове јесени. С њим је 2012. године на фестивалу у Мотовуну разговарао Милан Завиша.
У тексту „Шок коридор представља – 50 година од премијере Истеривача ђавола“ Ненад Беквалац цитира редитеља Вилијама Фридкина: „Снимио сам филм јер је то била добра прича. Никада нисам размишљао о томе какав ће психолошки ефекат то имати на било кога“. Филм о егзорцизму који се дешава у савременом добу освојио је два Оскара. Претходно је „Розмарина беба“ (1968) Романа Поланског добила једног Оскара. Та два филма изазвала су помаму за сличним остварењима и променила филмску индустрију тако што је хорор жанр постао релевантан, оцењује Беквалац.