Часопис „Кинотека“ у новом двоброју извештава о важним догађајима у Југословенској кинотеци – отварању Легата Бате Живојиновића и уручивању Златних печата Настасји Кински и Уду Киру.
Директор Кинотеке Југослав Пантелић препоручује читаоцима текст о недавно преминулом несвакидашњем филмаџији Милану Јелићу, образложење Горана Гоцића за програм Мој избор, есеј Ане Марије Роси о филму „Амаркорд“, приказ књиге разговора Стефана Арсенијевића са Срђаном Карановићем. Часопис доноси одломак из те књиге, као и разноврсне текстове о Арнолду Шварценегеру, Карлосу Саури, Горану Ребићу, Ракел Велч, Руђеру Деодату…
Недавно преминули редитељ, сценариста и глумац Милан Јелић (1944 – 2023) „једна је од најзанимљивијих личности наше кинематографије, која није још увек добила критичку евалуацију какву заслужује“, пише Јован Марковић и оцењује да је Јелић кроз свој рад „успевао у ономе што реткима полази за руком: да естетски квалитет и значењску слојевитост увије у лак, а почесто и тривијалан садржај“, као и да се његов редитељски израз може посматрати и као авангардан.
Своје прве кораке у филмском свету Милан Јелић прави као новинар и филмски критичар, а „Кинотека“ преноси његов интервју са Алфредом Хичкоком, објављен 1964. године у листу „Филмски свет“.
Уз програм Мој избор Горан Гоцић у тексту „Филмови мог живота“ образлаже 20 остварења која је бирао за анкету десет најбољих филмова часописа „Сајт енд саунд“ 1992. и 2012. године. Са те листе девет филмова биће приказано у Кинотеци, а Гоцић сумира: „Кад су у питању афинитети према изабраним ауторима, чини ми се да је заједничка црта њихова готово верничка доследност, њихов, такорећи, скок из драматургије у судбину, из уметности у биографију на тако упечатљив и недвосмислен начин“.
„Амаркорд – Пола века жанра за себе“ наслов је текста Ане Марије Роси о филму Федерика Фелинија који је у Италији био хит без премца, отворио фестивал у Кану, освојио Оскара и постао омиљени филм многих генерација. Ауторка наводи Фелинијево објашњење светског успеха Амаркорда из његове књиге „Направити филм“, затим оцене критичара тог дела коме је тако пристајала одредница „магични реализам”, као и Фелинијевог биографа Тулија Кеција да је тај филм „у целини направљен из носталгије и радости“.
Из књиге разговора које је са Срђаном Карановићем водио Стефан Арсенијевић „Мало изнад тла – Срђан Карановић о својим филмовима“ часопис преноси разговор о филму „За сада без доброг наслова“, који је дигитално рестаурисан у пројекту А1 Кинотека. „Ја нисам знао ’87. године да ће се Југославија распасти у крви и безумљу… И размишљао (сам) шта би се десило да један човек у том времену жели да сними филм о тим збивањима… Основни циљ који сам имао у филму је проистекао из осећаја да је у игри, у ствари, једна велика манипулација људима, на свим нивоима“, рекао је Карановић.
У рубрици Са полица библиотеке објављен је приказ поменуте књиге. Нетипична монографија обухвата 11 разговора вођених у распону од скоро две године. Сваки је посвећен по једном од Карановићевих играних филмова и серији „Грлом у јагоде“. Издање Филмског центра Србије употпуњују Арсенијевићев увод „Кратка историја једног пријатељства и о чему је ова књига” и критички есеј Срђана Вучинића о Карановићевом опусу „Живот вредан да се поново проживи”.
У Југословенској кинотеци 28. фебруара свечано је отворен Легат Велимира Бате Живојиновића, уз две пратеће изложбе. Часопис доноси извештај о том догађају који је изазвао велику пажњу јавности. „Лик Бате Живојиновића готово је постао симбол за читаву једну кинематографију, а његов дијапазон улога је импресиван не само у локалним, већ и у светским оквирима“, истакао је директор Кинотеке Пантелић. Критичар и теоретичар Божидар Зечевић је изјавио да ова изложба представља „сећање на један златни глумачки век, вероватно најбогатији у нашој средини“. Многобројној публици обратио се и глумчев син Миљко Живојиновић, рекавши: „Захваљујући професионалцима из Кинотеке, на челу с Југославом Пантелићем и кустосом Ирином Кондић, која је била најважнији члан екипе, успели смо да направимо нешто чиме се поносимо“.
Следе вести о уручивању Златног печата Југословенске кинотеке славним глумцима Настасји Кински и Уду Киру. Захваљујући на награди, Настасја Кински је рекла да јој она изузетно значи зато што обухвата цео њен живот и људе који су јој били важни. „Веровати у људе је нешто најдрагоценије. Ви верујете у некога и људи верују у вас – то је оно што ми даје снагу и веру да могу да се ураде неке добре ствари”, истакла је Настасја Кински, поздрављена дугим аплаузом у препуној сали „Макавејев“.
Удо Кир је Златни печат примио током посете сталној поставци „Наш музеј филма”, коју су му представили директор Кинотеке Пантелић, кустос Миља Стијовић и други чланови колектива. У срдачној атмосфери и спонтаној комуникацији обилазак је трајао дуже од сат. На крају је у Књигу утисака, у којој се чувају поруке значајних филмских уметника који су током деценија били гости Кинотеке, глумац записао: „Хвала вам много. Какво дивно место! Вратићу се. Удо Кир”.
Уз програм „ЛегендАрни“ Александар С. Јанковић пише о импозантној каријери Арнолда Шварценегера, за коју оцењује да представља типичну америчку причу Per aspera ad astra. „Гостовања са Линдом Хамилтон која је имао током промоције филма „Терминатор: мрачна судбина“ глобално су разоткрила забавног, елоквентног, харизматичног аустријског боди-билдера, политичара и глумца чији је шарм пленио иако ускоро пуни 75 година“, истиче Јанковић.
У рубрици Из личног угла Слободан Аранђеловић се присећа сусрета са Ракел Велч 1982. у Њујорку у њеној позоришној гардероби после извођења мјузикла „Жена године“. „Будући да сам обожавалац Ракел Велч и да сам видео све њене филмове даване до тада у Београду, заинтересовао сам се за представу, посебно зато што Ракел сматрам свестраном уметницом и једном од најлепших и најсексепилнијих глумица“, пише Аранђеловић у тексту „Пољубац Ракел Велч“.
Кинотека је домаћин Фестивала јеврејског филма, а селектор Маријан Давид Вајда посветио је овогодишње издање Џону Шлесинџеру, истичући да је био „храбар, искрен и понекад контроверзан режисер“. Добио је Оскара за Поноћног каубоја, подсећа Вајда и цитира Давида Ансена из недељника Newsweek: „Његови иновативни филмови са толико стила биће запамћени по невероватно убедљивом приказивању екстремних људских осећања”.
Фељтон на основу књиге „Пријатељи драги, не заборавите ни старе филмове“ Жике Богдановића у овом броју доноси одломак „Монтажа по Годару или исповест једног филмотелисте“.
Програм Шок коридор представља редитеља Руђера Деодата, чији је озлоглашени филм „Холокауст људождера“ (1980) био забрањен у више од 50 земаља, а у Италији су ухапсили редитеља и оптужили га да је побио своје глумце у филму. Како пише Ненад Беквалац, „Насилан, ексцесиван али интелигентан, тај филм намерно руши границе између посматрача и камере, посматрача и насиља, између шока и слободе, и преиспитује природу воајеризма на великом екрану. Због експлицитности и документаристичког приступа Деодато је завршио на суду јер је већина мислила да се све стварно десило“.
У рубрикама In memoriam и Трагови на филму Беквалац пише о недавно преминулим редитељима Берту И. Гордону и Еухенију Мартину, Милена Гвозденовић о глумици Ини Чуриковој, а Бојан Ковачевић о глумцу Роберту Блејку и редитељу Полу Векијалију.
Срђан Кнежевић извештава са фестивала Дијагонале у Грацу, на којем је приређен омаж Горану Ребићу, аустријском редитељу српског порекла, најпознатијем по остварењу „Југофилм“ (1997) снимљеном у Бечу.
У оквиру 15. фестивала Шпански метар у Кинотеци ће у мају бити приказан циклус филмова Карлоса Сауре (1932 – 2023). У тексту о славном ствараоцу, коме је ове године припала почасна награда Гоја, истиче се да је више од шест деценија трајала узбудљива Саурина каријера, којом је дао ново лице традиционалној шпанској култури, уз то храбро говорећи о диктатури и политичким променама у Шпанији током 20. века.