Новогодишњи двоброј часописа „Кинотека“ доноси текст о европском пројекту Сезона филмских класика, у којем Југословенска кинотека ове године учествује премијером дигитално рестаурисаног филма „Заседа“ Живојина Павловића, затим анализу тог филма и приказ монографије о великом редитељу.
Ту су и есеји о великанима светског филма Јасуџиру Озуу и Ричарду Атенбороу, као и о недавно преминулом глумцу Жарку Лаушевићу и сценографу Немањи Петровићу, али и о Квентину Тарантину, поводом његове књиге „Биоскопска промишљања“, интервју с младим сценаристом Давидом Јаковљевићем, текстови о британском хорору…
„На филмској и позоришној сцени Југославије осамдесетих година није се појавило ништа моћније а тананије од глумца Жарка Лаушевића“, пише Радмила Станковић и подсећа да је Лаушевић још као студент улогом Тибалда „украо шоу“ главним ликовима у представи „Ромео и Јулија“, са 25 година стекао велику популарност у серији „Сиви дом“, а убрзо добио Златну арену у Пули и награду Цар Константин на фестивалу у Нишу за филм „Официр с ружом“, као и Стеријину награду на Позорју у Новом Саду, за улоге Растка Немањића и Светог Саве.
„Шта год је одиграо, било је за памћење“, истиче ауторка у тексту о изузетном опусу, али и тешкој животној причи Лаушевића, цитирајући и његове речи из више интервјуа које је са њим радила, као и сећања његових колега и пријатеља.
У оквиру европског пројекта Сезона филмских класика Југословенска кинотека приказаће за ову прилику дигитално рестаурисану копију филма „Заседа“ Живојина Павловића. Ксенија Зеленовић представља то остварење, које се сматра нашим првим критичким филмом о рату и револуцији, као и садржај свих филмова које су за Сезону филмских класика припремиле чланице Асоцијације европских филмских архива и кинотека, уз подршку програма Европске уније Creative Europe MEDIA, а у циљу очувања и презентације филмског наслеђа новим генерацијама.
Анализирајући „Заседу“ Јован Марковић оцењује да је у том филму о сукобу идеала и стварности, догме и живота „аутор успео да синтетише већину својих доминантних тема и мотива, као и да стилске елементе и поступке карактеристичне за претходне филмове уобличи у комплексну, а складну структуру“, те да је то „филм који не испитује само дати историјски моменат него и општија питања којима се Жика Павловић бавио, а која се могу схватити не само као политичка већ и универзално људска, психолошка, али и антрополошка“.
У рубрици Великани светског филма Саша Радојевић се бави породичним комедијама прослављеног јапанског редитеља Јасуџира Озуа (1903–1963), које су мање познати „рукавац“ његовог опуса. Реч је о немим филмовима „Токијски хор“, „Ја сам рођен, али…“ и „Пролазна мода“, а сва три су настала почетком тридесетих година прошлог века када је Озу почео да стиче афирмацију као редитељ.
Поводом књиге есеја и критика Квентина Тарантина „Биоскопска промишљања“ Никола Јовић под насловом „Спекулације о Тарантину, лично као филмско и филмско као лично“ пише да је „Тарантино још од славних почетака каријере препознат не само као филмски редитељ и сценариста већ и као неко чија је улога у филмској јавности попут критичарске“, али да тек са овом књигом сагледавамо размере тога колико су неки од његових есејистичких поступака на филму лични.
Програм Мој избор за јануар саставио је сценариста Давид Јаковљевић. У интервјуу за „Кинотеку“ као критеријум за избор екс-ју наслова навео је „покушај да лоцира драге филмове који су део нашег културног наслеђа, а које домаће телевизије ретко или никад не емитују, који се не могу наћи на интернету, или су снимци катастрофални…“, док је код избора страних филмова реч о редитељима (Тарковски, Џармуш, Касаветес) који су њему битни и то више као особи него као аутору.
Великан светског филма, један од најснажнијих стубова британске филмске индустрије и један од тамошњих највољенијих уметника Ричард Атенборо (1923-2014) током дуге каријере играо је у 79 филмова, режирао 12 и продуцирао 13 филмова. Његов „Ганди“ добио је осам Оскара, међу којима за најбољи филм и режију, пише Ана Марија Роси у тексту „Патријарх британског филма“. Био је Енглез са осећањем високе друштвене одговорности, веровао у социјалну правду, председавао добротворним организацијама, био борац против апартхејда, истиче ауторка цитирајући интервјуе Атенбороа, као и његову биографију из пера Дејвида Кастела.
У овом броју објављен је одломак из књиге хрватског теоретичара Хрвоја Турковића „Филмска опредељења“, у којем анализира „љубавне филмове“ Душана Макавејева „Човек није тица“ и „Љубавни случај: трагедија службенице П.Т.Т.“ Према његовој тези, Макавејевљево бављење „љубавним темама” последица је тадашњег „наскроз идеологизираног раздобља“, када се љубав редитељу показивала као међуљудски (друштвени) однос с највећом податношћу свему спонтаном, стихијном, живородном, али и разорном у људском свету.
„Кулиса филмског говора“ наслов је текста Маријане Терзин Стојчић о архитекти Немањи Петровићу, једном од наших најважнијих сценографа, који је био потпуни или помоћни креатор амбијената антологијских остварења као што су „Ко то тамо пева“, „Балкан експрес“, „Монтевидео, Бог те видео!“, „Ивкова слава“, „До коске“. Чак седам филмова радио је с Мишом Радивојевићем, који се присећа како је Немања имао дар да у нискобуџетном, ауторском филму својим знањем и спретношћу замени вишечлану специјализовану екипу.
Милена Гвозденовић у тексту „Роман и филм за сва времена – Мајстор и Маргарита“ пише да филм редитеља Александра Петровића, по роману Михаила Булгакова „и након потоњих далеко спектакуларнијих (скупљих) филмских адаптација… стоји као задивљујуће промишљена и успешна реализација маштовитог и обимног романа на увек актуелне теме односа уметника и државе, љубави и смрти, религије“.
Рубрика Са полица библиотеке представља монографију о Живојину Павловићу, коју је Кинотека објавила поводом 90. годишњице његовог рођења, са есејима о различитим аспектима стваралаштва награђиваног и забрањиваног редитеља, истакнутог аутора црног таласа и вишеструког добитника Златних арена, које су за ово издање писали српски и словеначки аутори Горан Гоцић, Андреј Шпрах, Ивана Кроња, Зденко Врдловец, Грег Декјур, Наце Заврл и Саша Радојевић.
Следи извештај са отварања мултимедијалне изложбе „Филмско платно Миће Поповића“, која је приређена у Југословенској кинотеци поводом стогодишњице рођења једног од највећих српских сликара, али и значајног редитеља. Том приликом о његовом раду говорили су директор Кинотеке Југослав Пантелић, историчар уметности и редитељ Ђорђе Кадијевић, уметников син, драматург Јован Поповић и ауторка изложбе Ирина Кондић.
О историјату највећег светског натписа-споменика Hollywood, који је постављен пре тачно сто година, на идеју издавача „Лос Анђелес тајмса” Харија Чендлера и сарадника, пише Братислав Михаиловић у тексту „Сто година снова – Споменик граду филма, популарној култури и (не)оствареним сновима“. Огромна слова „Hollywoodland” (натпис је касније скраћен) замишљена су као реклама за купце земљишта, али су убрзо постала туристичка атракција, а потом и симбол холивудске фабрике снова.
Шок коридор представља први део есеја „Фрагменти страха – Британски хорор“ Ненада Беквалца, који као једини добар хорор из неме ере наводи филм „Станар: прича о лондонској магли“ (1927) Алфреда Хичкока, пише о првој звезди британског хорора Тоду Слотеру, који је ликовима пљачкаша гробова Вилијама Брука и демонског берберина Тода Свинија обележио једну страну британског хорора, док су друга чиниле теме које су се тицале викторијанске сексуалности и морала, а овај део есеја завршава филмом „The Dark Eyes of London“ (1939) Роберта Стивенсона, последњим независним хорором пре Другог светског рата.
Рубрика Трагови на филму доноси текстове о недавно преминулим глумцима Анрију Серу (о којем пише Маријана Терзин Стојчић), Пајпер Лори (Бојан Ковачевић), Ричарду Раундтрију (Ненад Беквалац) и Берту Јангу (Бранислав Ердељановић).