Октобарско издање часописа „Кинотека“ отвара текст о Данилу Бати Стојковићу, у сусрет отварању његовог легата. Следе теме које повезују филм и историју наше земље, јер су камере забележиле ослобођење Београда октобра 1944. и атентат на краља Александра октобра 1934. године.
Овај број доноси есеј о утемељивачу италијанског неореализма Виторију де Сики, приказ збирке текстова Рајнера Вернера Фасбиндера, критику из прошлости о филму „Доручак са ђаволом“ (1971) Мике Антића, наставак фељтона о Алену Делону, есеј о Алфреду Хичкоку, затим о италијанском редитељу хорор филмова Микелеу Соавију и о глумици Џини Роуландс, која је обележила амерички независни филм.
Поводом 90 година од рођења великог филмског позоришног и телевизијског глумца Данила Бате Стојковића у Кинотеци ће крајем октобра бити отворен његов легат, две пратеће изложбе, а као пратећи програм приређена је и филмска ретроспектива. Радмила Станковић у тексту „Трајни власник глуме“ пише о изузетном глумачком умећу које је Бата Стојковић показао у 68 телевизијских драма и серија и 44 филма, у сарадњи са свим нашим значајним редитељима, о позоришној каријери и потпуном посвећењу професији. Ауторка цитира Душка Ковачевића да „Бата носи имена својих јунака као своје сопствено име, као да је са сваком улогом мењао и име у пасошу и личној карти“, а текст отвара Батиним сећањем да га је још у једној гимназијској представи гледао чувени Добрица Милутиновић и рекао му: „Ти си, сине, још у мајчиној утроби постао глумац!”.
У рубрици „Историја на филму“ Божидар Марјановић пише о убиству краља Александра 1934. у Марсељу, што је био први директно снимљен атентат у историји, јер су краљеву посету Француској пратили бројни сниматељи филмских журнала, који су потом снимали и сахрану у Београду. Марјановић описује различите документарне материјале који се налазе у фонду Кинотеке, као и каснији мађарски филм „Убиство краља – Анатомија једног убиства“ (1984) Петера Бокора, који је покушао да расветли узроке атентата, те филм „Тевтонски мач“ (1958) Ендруа и Анели Торндјак, који су установили да су организатори били главешине нацистичке Немачке.
Други текст у овој рубрици посвећен је осамдесетој годишњици од ослобођења Београда у Другом светском рату, које је забележено филмском камером. Александар Ердељановић пише да су совјетски ратни филмски репортери у лето 1944. падобранима спуштени на партизанску територију. У првој групи сниматеља били су Владимир Јешурин, Виктор Муромцев и Соломон Коган. Највреднији материјал је четрнаестоминутни „Београд – Специјални фронтовски извештај број 9“ у режији Леонида Варламова. Храбри сниматељи забележили су пут партизана и црвеноармејаца од борби на Авали, преко Чукарице, Карађорђевог парка, Славије, Теразија, до коначне победе и параде ослободилаца кроз центар града, народни митинг код Вуковог споменика и сахрану погинулих совјетских војника на Тргу републике.
У есеју о Виторију де Сики, добитнику четири Оскара за страни филм, Ана Марија Роси пише да италијански неореализам овог редитеља остаје незаобилазна одредница у историји филма, а наводи и његов став да то није стварност, већ преображена стварност филтрирана кроз поезију и „средство побуне против загушљиве диктатуре која је понизила Италију“. У наредном периоду Де Сика снима љубавне комедије које су имале огроман успех код публике „Јуче, данас, сутра“ и „Брак на италијански начин“, са тандемом Софија Лорен – Марчело Мастројани, а о детаљима иза камере можемо читати у цитатима из његових писама ћерки Еми током 60-их година. Поводом ремек-дела „Врт Финци-Континијевих“, Ана Марија Роси оцењује: „Носталгија за изгубљеном Италијом импрегнира Де Сикине најбоље касне филмове, мада он не заборавља како је фашизам компромитовао и упрљао ту прошлост“.
Рубрика „Критика из прошлости“ преноси рецензију Милутина Чолића о филму „Доручак са ђаволом“ (1971) Мирослава Мике Антића, који је Кинотека дигитално рестаурисала и представила прошлог месеца на Маратону класичног филма у Будимпешти. Чолић је 1971. у „Политици“ писао да је тај филм о муци и невољи људи на селу у време откупа и стварања задруга у Војводини „рађен у стилу поетске драме“, да „Антић није синеаст, но поет“ и зато његов филм доживљавамо као „чедну, у начину наивну, али бескрајно искрену исповест и тугу због несреће човека“.
У рубрици „Са полица библиотеке“ представљена је збирка есеја, критика и кратких записа редитеља Рајнера Вернера Фасбиндера насловљена „Онај који има љубав у стомаку“ (Red Box, 2024), која пружа увид у „контроверзну личност, уметнички гениј и дечачки анархичну радозналост једног од најзначајнијих уметника Немачке 20. века“, како Фасбиндера описује Милан Прибишић, аутор поговора за књигу.
Часопис наставља фељтон посвећен великом француском глумцу Алену Делону на основу књиге „Делон“ филмолошкиње и филмске критичарке Зинаиде Пронченко. У овом броју у фокусу је његова главна улога у филму „Гепард“ (1963) Лукина Висконтија.
Као омаж редитељу Алфреду Хичкоку, чији је циклус филмова приказан у Кинотеци у септембру, рубрика „Рефлексије“ доноси текст „Хичкок среће девојку“ теоретичара Александра Бечановића. У том одломку из студије „Хичкок и Марни: фрагмент једне анализе“, Бечановић се бави функцијом љубавног пара у Хичкоковим заплетима и на њима базира теорију о кретању редитеља од класичног ка модернистичком наративном стилу чији су трагови видљиви у позној фази Хичкоковог опуса.
У рубрици „Шок коридор“ Ненад Беквалац пише како је Италија земља која је дала највећа имена у жанру хорора и најбруталније експлоатацијске филмове, а „једно од тих имена је Микеле Соави, који је допринео жанру са само четири филма, али је сваки заслужио култни статус“. Уз опис тих филмова, са језивим детаљима, оцењује да је „Соави велики визионар кога логика не интересује много“, док за наслов узима његове речи „Научио сам много једући и добру храну од Дарија Арђента и лошу храну од Џоа д’Амата“.
Недавно преминула глумица Џина Роуландс (1930-2024) „стално се борила против личних демона, играла ликове који изазивају норме понашања и увек тестирала границе онога што би гледаоци прихватили“, пише Беквалац у рубрици „Трагови на филму“. Два пута је номинована за Оскара, за главне улоге у филмовима „Жена под утицајем“ (1974) и „Глорија“ (1980), оба у режији њеног мужа Џона Касаветеса, а као њихову најнежнију сарадњу многи наводе филм „Мини и Московиц“ (1971).
Фотографијама великог формата из Фототеке Југословенске кинотеке часопис се опрашта од недавно преминулог Криса Кристоферсона, славног музичара, али и значајног глумца, познатог по филмовима „Бивши пријатељ Кид“ (1973), „Звезда је рођена“ (1976), „Конвој“ (1978), „Врата раја“ (1980)…
