Комеморација поводом смрти великог редитеља, сценаристе и продуцента Горана Паскаљевића одржана је 14. октобра у Југословенској кинотеци у присуству чланова његове породице, колега и пријатеља.

 

Директор Кинотеке Југослав Пантелић позвао је присутне да минутом ћутања одају пошту великом уметнику, који је преминуо 25. септембра у Паризу у 74. години. Инсерти из његових филмова подсетили су на део стваралаштва једног од најзначајнијих аутора српске кинематографије, који је остварио и запажену међународну каријеру.

Колаж је завршен изјавом Паскаљевића у емисији „ТВ лица… као сав нормалан свет“ о томе како другачије гледа на живот након боравка у Индији, где је снимао „Земљу богова“ (2016), јер је тамо „све некако мирније, ништа није драматично, другачији је и однос према смрти која се схвата као део живота, нема тог страха и панике као код нас“.

О Паскаљевићу као изузетном уметнику и дивном човеку говорили су глумица Светлана Бојковић, редитељ Дарко Бајић, директор фотографије Милан Спасић Папи, сценограф Миљен Кљаковић Крека, амбасадор Француске у Србији Жан Луј Фалкони, позоришни редитељ Небојша Брадић, правник Ђорђе Сибиновић и глумац Сергеј Трифуновић.

Светлана Бојковић је изразила „болан осећај да нам је Горан некако отет, нагло ишчупан из живота, зато што је био велики уметник који је још много тога могао да подари и глумцима који играју у његовим филмовима, а исто тако и широкој публици до чијих је срца и душа дубоко допирао“.

Паскаљевићеви филмови „пуни су емоција, емпатије, топлине, нежног хумора, лирике“, оценила је она, додајући да је остварио богато дело, али да је имао још много планова којима је желео да се посвети пуном енергијом и страшћу која га је пратила и у раду и животу.

„Прославио је нашу кинематографију и самим тим и нашу културу широко ван граница наше земље, доживео је широм света велика признања, одликовања, ретроспективе. Могао је бити задовољан“, рекла је Светлана Бојоквић.

Помињући да је имала срећу да своју прву улогу одигра управо у његовом филму „Пас који је волео возове“ (1977), рекла је да је „као момак био наизглед врло рационалан, духовит, смирен, прагматичан чак, али је уствари у себи крио танану рањивост, дубоку сензибилност коју је успевао да кроз своје уметничко дело изрази и управо то је оно што је допирало до широке публике да препозна његове ликове и приче, да се често и идентификује са њима“.

Дарко Бајић је истакао да је био почаствован када су се упознали на фестивалу у Пули 1988. године. Уз причу како га је Паскаљевић потом водио на фестивал у Рио де Жанеиру, поделио је са присутнима лична сећања на њихова путовања и пријатељство.

„Горан је створио много филмских ликова, а заправо је он филмски јунак српске кинематографије, са 18 филмова у земљи у којој се у просеку снима један филм у шест-седам-осам година. Први је основао приватну продуцентску кућу и сам био продуцент својих филмова“, рекао је Бајић и цитирао Паскаљевићеву мисао: „Слободу не можеш имати уколико је стварно, истински не желиш и потражиш“.

„То што се бавио продуцентским радом и што је само од тога живео, можда најбоље показује колико је трагао за потпуном слободом и својих филмова и онога како, на који начин живи. У то време основати приватну фирму била је велика храброст. То је био његов слободан простор у којем је могао да говори, да износи своје ставове и политичке и као човек и редитељ. Био је један од ретких којима је професија редитељ једино занимање. Његова егзистенција зависила је од успеха његових филмова и зато је непрестано био у покрету трагајући за новим идејама“, рекао је Бајић, додајућу да су му награде на фестивалима отварале врата светских продуцентских кућа, а страст за путовањима и новим познанствима подгрејавала је његов продуцентски дар.

Милан Спасић Папи присетио се прве сарадње с Паскаљевићем пре готово 50 година на снимању краткометражног филма „Легенда о лапоту“ (1972).

„Имао је господски наступ, диван однос према екипи, према свима са којима је радио, а глумце је обожавао. Препознао сам одмах у њему невероватан креативни потенцијал. Имао је таленат за ликовну уметност и увек се јако добро припремао, правио је цртеже, скице, мале, али довољне да пустиш машти на вољу и реализујеш оно што је замишљено на прави начин“, рекао је Спасић који је са Паскаљевићем снимио 11 играних филмова, укључујући последњи „Упркос магли“ (2019).

Миљен Кљаковић Крека истакао је да је не само наша него и светска кинематографија изгубила филмског великана, редитеља који је магијом покретних слика чинио чуда, освојио важне домаће и стране награде и срца публике.

„Био је велики професионалац, мајстор филмске уметности, а са друге стране обичан, једноставан човек који је у себи носио доброту и емпатију“, рекао је Крека, додајући да је њихово пријатељство почело на снимању „Варљивог лета ’68“ (1984).

„Стицајем околности филмски путеви нам се после нису укрстили, али је то можда и боље јер се право пријатељство учврстило ван посла којим се бавимо. Горану сам без резерве веровао, надам се и о мени. Као сви прави пријатељи били смо искрени. Недостајаће ми наши дуги разговори и његова подршка, увек у намери да помогне, да да најбољи савет“, рекао је готово кроз сузе Кљаковић.

Како је додао, Горан је био заљубљеник у свој посао, али се бавио и другим стварима помажући онима који су се не својом вољом нашли на маргини живота. „Имали смо и заједничку љубав према напуштеним кућним љубимцима о којима смо се несебично бринули. Изградили смо два прва приватна азила за напуштене љубимце. И то говори о његовој хуманости, о осетљивом људском бићу“.

„Ту своју емпатију снажно је утискивао у филмове. Правио је мале, буџетски скромне, интимистичке и хумане филмове, али доста снажне и емоцијама набијене. Није чудо што су сви његови филмови имали бројну публику. Оставио је упечатљив траг у филмској култури ове средине, а исто тако и у европским и светским размерама“, нагласио је Кљаковић.

Амбасадор Француске у Београду Жан-Луј Фалкони изјавио је да је Горан Паскаљевић био редитељ који је најснажније симболизовао француско-српско пријатељство.

„Велики део живота провео је у Француској, где је засновао и своју породицу. Поносан сам што га је моја земља прихватила 90-их година и што је он у Француској нашао слободу, могућност и средства да изрази своје идеје. У Француској је био цењен и признат. Поред награда на највећим фестивалима, такође је носилац нашег високог одликовања – Ордена уметности и књижевности, у рангу Официра“, рекао је амбасадор Фалкони.

Помињући своје лично сведочанство као гледаоца Паскаљевићевих филмова, изјавио је да је „био дирнут начином на који је он свој слободни дух изражавао у свим режимима, било у доба социјалистичке Југославије у „Посебном третману“ (1980) или у „Бурету барута“ (1998) у време Милошевића“.

„У тим филмовима видимо ликове који лажу сами себе, који су на неки начин померени, који изазивају и сажаљење, који су и комични или просто имају неко лудило у себи. Ипак сви ти ликови били су и драги зато у себи носе људскост у једном свету који је у стварности и неким озбиљним аспектима био много луђи од њих. Сматрам да је „Буре барута“ са својом галеријом ликова за Београд 90-их исто оно што је „Долче вита“ Федерика Фелинија за Рим 60-их година 20. века. За мене који Србију откривам од пре годину дана Паскаљевић је, изван официјелне историје, показао душу Срба и саму Србију. На томе сма му захвалан“, закључио је амбасадор Фалкони.

Небојша Брадић је рекао да се са драгим пријатељем Паскаљевићем последњи пут срео пред његов пут у Париз 25. августа.

„Знао је да смо склони очајавању због неизвесности коју болест носи и није желео да говори о томе. До краја је био оптимиста“, рекао је Брадић додајући да је разговор текао уз вино о многим темама, о новом филму који је увелико снимао у својој глави, о неизбежној политици, корони, приватним стварима…

„Поклонио сам му биографију Иве Андрића чији су ме поднаслов „Један европски живот“ и још понешто у њој подсећали на њега. Имао сам част да у Британском филмском институту у Лондону 2010. отворим Горанову рестроспективу, као и да европским парламентарцима у Бриселу заједно представимо „Медени месец“ (2009), прву српско-албанску копродукцију. Горан је невероватном упорношћу темељно радио на приближавању појединаца, култура и народа, покушавајући да интегрише супротности, да зло победи добрим“, истакао је Брадић.

Након дугогодишњег блиског познанства, дружења на фестивалима и посебно у „Мадери“, како је испричао Брадић, живот их је спојио у тренутку тешком за његову породицу када му је Горан, заједно са супругом Кристин, пружио руку и утеху, те је тада „до краја разумео одакле долази топлина, племенитост, дубока емпатија и тако добро у кадру ухваћена патња у Горановим филмовима“.

„Наш Горан – Београђанин, Нишлија, Парижанин, космополита, живео је један европски живот пуним плућима и великим срцем. Његова уметничка заоставштина својом естетиком, поетиком и хуманистичком визијом нашла је своје место у најважнијим светским архивима, али је и трасирала пут до најмлађих генерација уметника и гледалаца. Свом народу и нашим неверним балканским просторима Горан је подарио филмове прожете лирским тоновима, социјално осетљиве, идеолошки јасне, који ће га својим садржајем, поруком и снагом трајно представљати“, оценио је Брадић.

Паскаљевићев пријатељ, правник Ђорђе Сибиновић говорио је о свом искуству „бити поред Горана“.

„У сваком гесту Гораново поуздање и потврда да сте битни стизало је као недостајућа и жарко жељена милост подршке. А када сте битни ономе до вас, постајете битни и овоме свету и себи“, изјавио је Сибиновић.

Према његвим речима, Горан је био „уметник, личност и карактер, успео је да уједини оно што код највећих светских уметника отвара дилему мере вредности, да до склада доведе људскост и уметничке резултате, да свој унутрашњи свет опредмети уметничким делом“.

Серегеј Трифуновић обратио се Паскаљевићу у првом лицу речима: Ти си био мој први редитељ… Волим те, човече!

Труфуновић је испричао како га је Паскаљевић одвео у Њујорк, где су снимали „Туђу Америку“ (1995). „Показао је свет мени, сељачићу из Ужица. Упознао ме са фантастичним људима. Памтим сваки дан, сваки моменат. Усред најгоре сатанизације Србије и ембарга успео је да направи филм са екипом из 17 нација, са буџетом од пет милиона долара“, рекао је Трифуновић, подсетивши и на њихову сарадњу у „Бурету барута“.

Након комеморације у Кинотеци је приказан дигитално рестаурисани филм „Посебан третман“, који је учествовао у главном програму Канског фестивала 1980. године. За улогу у том филму у Кану је награђена велика српска и југословенска глумица Милена Дравић, која је преминула 2018. године.