Легат Милене Дравић и Драгана Николића свечано је отворен 5. маја у Југословенској кинотеци, у присуству наше највеће филмске диве и њених многобројних колега, глумаца и редитеља, пријатеља и поштовалаца.
Поздрављена бурним аплаузом Милена Дравић је рекла да је захвална што види толико драгих лица, а директор Кинотеке Југослав Пантелић истакао је да је то велики дан за ову институцију културе.
„Отварамо легат двоје уметника који су урадили много за културу овог града, ове земље, бивше Југославије, али и за европску и светску кинематографију. Наш омиљени глумачки и брачни пар освојио је све награде које постоје и које су постојале у Србији и бившој Југославији, а и неке у иностранству. Признања остају да сведоче о њиховом таленту и успеху, а ми смо поносни што ће те награде, сада изложене у Кинотеци, моћи да види данашња публика, али и генерације које долазе после нас“, рекао је Пантелић.
Милена Дравић је напоменула да није особа која је имала амбицију да добија награде и да су јој многе дошле неочекивано, али и да су резултат једног великог пута и много година рада.
„Мене је некако више пратила срећа што се тиче награда него Драгана. Њега су пуно пута мимоишли за неке заиста сјајне улоге. Али зато његов боравак у Паризу, трогодишњи рад у француском театру и велике роле које је тамо одиграо покривају недобијање неких награда. Поносна сам на његов рад и на свој рад и на све људе без којих ја не бих постојала. Мислим и на публику и на вас присутне. Ви сте део овог Легата, јер где бих била без вас. Публика нас је заиста подржала, волела и пратила, дочекивала нас са пуно љубави и то је уствари она највећа награда“, истакла је Милена Дравић.
Како је додала, „стицајем околности неке награде су нестале, и моје и Драганове“. Овом приликом није помињала да су заправо украдене када им је обијен стан.
„Јако ми је жао што је нестала Златна арена за „Прекобројну“ (1962). Практично све оно што је дошло после јесте последица тог филма и тог успеха“, рекла је она.
На констатацију Пантелића да су обоје остварили велики опус, али да су ретко играли заједно, Милена Дравић је узвратила да је то био избор продукција и редитеља.
„То је избор оних који су радили са Драганом и оних који су радили са мном. После су неки изразили жаљење што нисмо више играли заједно. Можда је требало у нашем зрелом периоду, ту је фалило два-три филма, а остало је текло тако како је текло“, рекла је она.
Што се тиче њене каријере, признала је да „била мало и кукавица да оде у иностранство“.
„Имала сам понуде после „WR: Мистерије организма“. Недостајало ми је храбрости, а требало је да пробам, па како буде. Али остала сам у својој земљи која ми је тада пружала све - да играм и на филму пуном паром и у позориштиу, а уз то и на телевизији. Не верујем да бих имала ту шансу напољу да играм и у позоришту и на телевизији“, рекла је Милена Дравић.
На питање Пантелића којим би насловима најрадије представила своју каријеру, одговорила је да јој је „после сто и нешто филмова тешко да издвоји“.
„Ипак, оно што је значајно, што ме је лансирало као глумицу то је „Прекобројна“ Бранка Бауера. Затим „Јутро“, „Рондо“, „WR: Мистерије организма“, „Лијепе жене пролазе кроз град“. Има доста филмова које јако волим и који су истински обележили моју каријеру“, рекла је она.
Истичући да је снимала у целој бившој Југославији, Пантелић је питао како се сећа тог доба и како види данашње услове за кинематографију.
„Мени је јако жао. То је био велики простор. Глумци са целог тог простора могли су да дишу. И тај простор је нама био мали, а камоли после када смо се свели на мале средине и када су се кинематографије у бившим ју-републикама губиле. То је жалосно. Ја сам у тој земљи радила заиста од Триглава до Ђевђелије. Било је лепо, осећала сам се сигурно. Било је посла колико хоћете. Неки пут сам снимала годишње и по пет-шест филмова, што је данас незамисливо. Гледајући овај млади свет који данас ради филмове, који се мучи, који се труди, осећам да и они имају жељу и да им је неопходан тај простор и некако се ипак срећу и сарађују. Надам се да ће те сарадње бити све више“, рекла је Милена Дравић.
У оквиру програма свечаног отварања Легата присутнима се обратио редитељ Стефан Арсенијевић, истичући да од првог филма „Врата остају отворена“ из 1959. године до данас Милена Дравић континуирано плени вансеријским талентом, лепотом и шармом и да је тешко сумирати њен фасцинантан опус, објаснити то богатство и распон ликова.
„Милена је и хероина спектакуларних партизанских епопеја и муза субверзивних филмова црног таласа. Милена је и Хасанагиница и савремена жена. И велика трагеткиња и очаравајућа комичарка. Глумила је и диве и раднице и интелектуалке и жене из народа. И спортисткиње. Толико предано је спремала улогу за филм „Крос кантри“, да су је позвали да се придружи репрезентацији у трчању“, рекао је Арсенијевић додајући да је она једина глумица из бивше Југославије чије је име уврштено у Ларусову Светску енциклопедију филма, једина наша глумица која се нашла на насловној страни Њујорк Тајмса и једина са ових простора која је освојила награду на најпрестижнијем светском фестивалу у Кану.
Арсенијевић је поменуо и њену храброст и правичност, грађански ангажман против режима 90-их када јој је био забрањен рад на национаној телевизији.
„У Драгану Николићу, Милена је пронашла идеалног партнера и приватно и професионално. Обоје вансеријски талентовани, лепи, деликатни, децентно и префињено су развијали своје глумачке опусе који су се тек повремено, недовољно често укрштали и спајали, али у нашем колективном сећању они су увек заједно – образ уз образ. Милена и Гага су највећа филмска, уметничка и љубавна прича на овим просторима“, рекао је Арсенијевић.
Након обиласка Легата, који поред награда садржи и фотографије и неке личне предмете Милене Дравић и Драгана Николића (1943-2016), публика је могла да погледа филм „Рондо“ (1966) Звонимира Берковића, у којем је Милена Дравић остварила једну од својих изузетних улога.