Мултимедијална изложба „Соја Јовановић – снови у боји“ отворена је 24. фебруара у Југословенској кинотеци у оквиру обележавања стогодишњице рођења Софије Соје Јовановић (1922-2002), прве српске редитељке играних фимова.
Изложбу је прогласила отвореном потпредседница Владе Србије и министарка културе и информисања Маја Гојковић, а званицама су се обратили и директор Кинотеке Југослав Пантелић и ауторка изложбе Ирина Кондић.
Јубилеј ће обележити и дигитална рестаурација популарне комедије Соје Јовановић „Поп Ћира и поп Спира“ (1957), у оквиру пројекта А1 Кинотека. Рестаурисану копију првог српског филма у боји публика ће моћи да види почетком марта.
Маја Гојковић је истакла неизмеран допринос који је Соја Јовановић дала нашој и светској култури и кинематографији.
„Податак да је реч о првој жени аутору дугометражних играних филмова у Србији, само је део слике о једној вишеструко надареној уметници. Суштински део приче о њој јесу филмови и представе којима је стала у ред најзначајнијих филмских, позоришних и телевизијских стваралаца на овим просторима“, рекла је Маја Гојковић.
Како је подсетила, Соја Јовановић је одрастала у уметничкој породици, што је утицало на њен животни и професионални пут. Њен деда-стриц, чувени сликар Паја Јовановић мотиве за своја ремек-дела проналазио је у нашој традицији. „По угледу на њега је и наша најпознатија редитељка инспирацију за своје радове налазила у делима великих српских писаца, као што су Бранислав Нушић, Стеван Сремац, Бранко Ћопић или Јован Стерија Поповић“, рекла је министарка додавши да су тако настали класици домаће кинематографије „Сумњиво лице“, „Поп Ћира и поп Спира“, „Др“, „Орлови рано лете“, „Силом отац“…
Филмови и представе Соје Јовановић, оценила је министарка Гојковић, увек су деловали савремено и били лако читљиви за најширу публику, иако је већина радњом смештена у нека прохујала доба, те се може рећи да је била „један од родоначелника, а касније и симбола спајања модерног и традиционалног у домаћој кинематографији“.
Маја Гојковић је изјавила да је Соја Јовановић „у нашој филмској уметности пандан Виктору Флемингу на светском нивоу, који је режирао легендарни филм „Прохујало са вихором“ на основу сјајне и помало незаслужено скрајнуте књиге Маргарет Мичел“.
„Бројне генерације захвалне су Соји Јовановић за то што су уз њене филмове и драме детињства била лепша, срећнија и безбрижнија. И данас, у доба када технологија још увек напредује невиђеном брзином и када постоје могућности за најразноврснија истраживања, филм „Пут око света“, настао по истоименом делу Бранислава Нушића, непревазиђен је начин за брзо, лако и свеобухватно поимање света и за нова сазнања о нашем окружењу, али и о нама самима“, истакла је министарка.
Изложбом у Кинотеци „одужујемо део дуга који као друштво имамо према нашој великој ауторки. Најбољи пут за континуирано и заслужено одавање почасти Соји Јовановић јесте да се изнова враћамо њеним незаборавним делима. Поновним гледањем, у њима често налазимо неку нову поуку или скривену поруку, али изнад свега њена дела гарантују добро расположење и враћају осмех на лице“, закључила је Маја Гојковић.
Директор Кинотеке Југослав Пантелић осврнуо се на живот и рад Соје Јовановић – несуђене хемичарке, која је студирала глуму, себе звала „радошевком“ јер је одушевљено слушала тумачења редитеља и сценаристе Радоша Новаковића, била фасцинирана делом Нушића, кога је и лично знала као кума њеног деде.
„За Нушића је говорила да није сатиричар већ хумориста. Исто тако је карактерисала и себе. У Нушићевом стваралаштву препознавала је, како је волеле да каже, Дизнијев свет, а Дизнију се дивила“, рекао је Пантелић.
Свој први филм „Сумњиво лице“ (1954) режирала је непосредно након што је поставила истоимену представу у позоришту. Према речима Пантелића, „постојале су разне перипетије око те представе, говорило се да је ова ауторка из грађанске породице унела неке елементе који су за оно доба носили нешто сумњиво, а и за друга њена остварења сматрало се да успева да протури нешто што публику тера на врсту размишљања која није била најподеснија у то време. Од таквих критика у више наврата спасио ју је Бранко Ћопић“.
Други филм Соје Јовановић – „Поп Ћира и поп Спира“ (1957) „изузетно је значајан за њену каријеру – поред тога што је то био први колор филм у тадашњој Југославији, самим тим и у Србији, донео је младој редитељки награду за најбољу режију на фестивалу у Пули. Тако је њен таленат и формално потврђен“, рекао је Пантелић.
Истичући да је Соја Јовановић у дела Нушића, Стерије, Сремца, па и Бранка Ћопића унела нову енергију, Пантелић је оценио да у готово свакој екранизацији тих познатих дела можемо приметити одређене измене, те подсетио да је адаптације радила са Бориславом Михајловићем Михизом, Арсеном Диклићем и другим великим ауторима, а на снимањима, поред добре сарадње са колегама и глумцима, била неустрашива, увек тражећи ефекте који ће гледаоцу најбоље дочарати оно што је замислила.
Ауторка изложбе Ирина Кондић истакла је да најважнији део ове поставке чине филмови Соје Јовановић, који су у изложбеним целинама хронолошки поређани (од 1954. до 1969. године) и сваки има свој простор, свој монитор на којем се емитују инсерти и своје архивске материјале – плакате, фотографије, костимографске и сценографске скице, књиге снимања.
Посетиоци путем апликације могу да се упознају са још неким видео садржајима, као и да чују глас Соје Јовановић снимљен 1990. године у радио емисији „Код два бела голуба“ ауторке Аните Панић.
У централном холу здања у Узун Мирковој улици доминира велика уметничка инсталација, која спаја илустрације Алексе Гајића – цртеже Соје Јовановић и ликова из филмова, с временском линијом на којој се прати рад редитељке на филму, у позоришту и на телевизији.
„Уз податке ту су и неки цитати Соје Јовановић и њених савременика и пријатеља, који употпуњују слику о њеном лику и делу“, рекла је Ирина Кондић, те скренула пажњу и на шест оригиналних костима из филмова, које је за ову прилику уступила компанија „Авала студиос“ (некадашњи „Авала филм“), а који су прошли текстилну конзервацију и враћен им је стари сјај после више од 60 година.