Мултимедијална изложба „Филмско платно Миће Поповића“, ауторке Ирине Кондић, свечано је отворена у Југословенској кинотеци 23. новембра, поводом стогодишњице рођења једног од најзначајнијих српских сликара, али и филмског редитеља.
Многобројним посетиоцима на отварању 23. новембра обратили су се директор Кинотеке Југослав Пантелић, историчар уметности и редитељ Ђорђе Кадијевић, уметников син, драматург Јован Поповић и ауторка изложбе, као и управник Музеја кинотеке Марјан Вујовић.
Значај Миодрага Миће Поповића (1923–1996) за нашу ликовну и филмску уметност, како је истакао Пантелић, данас је неупитан, али за његовог живота није било тако и „зато његова позиција на добар начин представља опречности, али и богатство наше културе друге половине 20. века“.
Та позиција је била у духу с новим стремљењима, део ширег европског таласа, а у исто време аутентична и особена. Следио је свој унутрашњи глас и тражио свој израз иако је то значило ризик да остане на маргини, услед сукоба са идеолошким ставовима тадашњег режима. Такав бескомпромисни приступ омогућио му је висок степен аутономије, рекао је Пантелић, додајући да треба узети у обзир и Поповићеве теоријске погледе на уметност, културу и друштво.
Филмове Миће Поповића данас можемо да посматрамо са извесним одмаком и мимо контекста о опструкцијама и забранама тих дела, што јесте важна чињеница, али треба нагласити да су то „квалитетна остварења сама по себи и да имају много тога да пруже данашњем гледаоцу, који не мора бити упућен у друштвено-политичка збивања оног времена“, рекао је Пантелић.
Ти филмови представљају „занимљив спој локалног и универзалног, традиционалног и модерног, колективног и интимног. Његове историјске драме више говоре о тренутку у ком су настајале, него о оном када се њихова радња дешава… Друштвена ангажованост није једина вредност филмова Миће Поповића, у њима не наилазимо на просте и транспарентне поруке, већ се у њима огледа сложеност света и зато могу бити добар путоказ како се обликује комплетно филмско дело, које има нешто важно да саопшти о тренутку у коме настаје, али које задржава универзалност и интегритет“, оценио је Пантелић.
Ђорђе Кадијевић је изјавио да му је част да учествује у оживљавају сећања на таквог човека и уметника као што је био Мића Поповић, с којим се знао читавих 30 година и често присуствовао његовом раду у атељеу.
„Њега као сликара сматрам уметником без конкуренције у генерацији која се појавила после Другог светског рата“, истакао је Кадијевић.
Детаљно је испричао како је 1974. године Поповићева изложба у Културном центру Београда забрањена. Много света дошло је на отварање, али оно није одржано. Људи се дуго нису разишли, а „Мића се држао као и увек, с благим подсмехом, у којем није било ироније, увређености или гнева, рекао је: Ето, видиш, и то се догађа“.
„Што се тиче Мићиног рада на филму, да кажем као његов колега, он је мало касно почео да се бави филмом. Не би се наљутио ако кажем да он на филму не значи оно што значи у сликарству. Али, то је више стицај околности. Иначе, он је имао такву концепцију, виталност, акумулацију енергије да је могао постати исто оно на филму што је био у сликарству, а то значи европски и светски значајан стваралац. Стицајем околности снимио је мало филмова, али они, такви какви су, спадају високо у ранг наше кинематографије“, истакао је Кадијевић.
Јован Поповић је захвалио Ирини Кондић, Југославу Пантелићу и Кинотеци што су уприличили обележавање стогодишњице рођења његовог оца.
Подсетивши да је Мића Поповић снимио пет филмова – четири по свом, а један по сценарију Жике Лазића, рекао је да су свих пет драме у којима постоје различите приче, у различитим епохама, с различитим визуелним идентитетом, који је често пратио његове сликарске фазе. Сликарство је утицало на филм, а касније је филм утицао на сликарство.
„Мада су сижеи тих филмова различити, тема је увек била иста. Ради се о сукобу појединца и друштва, односно о причама о људима који или неће или не могу или и једно и друго најчешће, да прихвате друштвене норме. И њихове судбине се увек завршавају трагично. Мића Поповић није био само гласноговорник друштвених маргиналаца, односно социјалних аутсајдера. Он је сам био то и више од тога. Ако се погледа његов живот, сви његови главни јунаци, од Максима у „Човеку из храстове шуме“, преко Стојанке из „Роја“ до Гвоздена из „Делија“, заправо нису нико други до Мића Поповић“, изјавио је Јован Поповић.
Кустос Југословенске кинотеке Ирина Кондић рекла је да је била част радити на овом пројекту који је за њу био врло инспиративан, јер је велики поштовалац комплетног стваралаштва Миће Поповића.
Захвалила је на подршци Министарству културе Србије и на сарадњи колегама из Кинотеке и креативном тиму. Архитекта поставке је Весна Пејовић, а визуелни идентитет потписује Славимир Стојановић.
„Инспирација нам је била слика „Не, хвала“, Поповићев чувени аутопортрет из 1977. године. У укупном изгледу, колориту, плановима пратили смо сликарство призора, правац Миће Поповића који је настао захваљујући његовом искуству на филму. Он сам је наглашаво да је сниматељ Александар Петковић утицао на њега како ће да кадрира на својим сликама. У наративном смислу, изложба обухвата важне детаље из његове биографије и опуса – ликовног, филмског и позоришног“, рекла је Ирина Кондић.
Изложба садржи филмске материјале који се чувају у Архиву кинотеке и материјале које је породица Поповић уступила Кинотеци. Сваки од филмова представља изложбену целину са инсертима, фотографијама, плакатима, руком писаним сценаријима, скицама и цртежима, а ту су и оригинални костими које је позајмио „Авала филм“.
Марјан Вујовић је позвао публику на програм Филмски маратон. Од поднева до вечери 24. новембра у сали „Макавејев“ у Узун Мирковој 1, моћи ће да се види свих пет играних филмова Миће Поповића, које је снимио за свега неколико година. То су „Човек из храстове шуме“ (1964), „Рој“ (1966), „Хасанагиница“ (1967), „Делије“ (1968) и „Бурдуш“ (1970).