Монографија „Југословенска кинотека – 70 година“, објављена поводом јубилеја, 70 година од оснивања те значајне културне установе, представљена је 19. новембра у Сали Макавејев Југословенске кинотеке.

 

О вредној и атрактивној књизи, сведочанству једне дуге и богате историје, говорили су директор Кинотеке Југослав Пантелић, ауторка Маја Медић, управник Архива Кинотеке Александар Саша Ердељановић и редитељ, професор ФДУ Срдан Голубовић, а разговор је водила Ксенија Зеленовић.

Промоцији су присуствовали многобројни филмски и културни посленици, који су аплаузом поздравили претходне директоре Кинотеке – Радослава Зеленовића, Жику Богдановића и Слободана Шијана.

Југослав Пантелић је истакао да има толико много материјала о Кинотеци које је требало ставити између корица књиге, али да селекција није била његова дужност, јер је Маја Медић имала ауторску слободу, док је на људима из Кинотеке било да јој изађу у сусрет са свим потребним информацијама.

„Ово је био прави тренутак да се нека документа и сећања која већ мало бледе ставе у књигу, да би будуће генерације знале како је Кинотека настајала, опстајала и како се уздизала. Наша је дужност да, поред чувања филмова и разнородне филмске грађе, оставимо сведочанство како је било“, рекао је Пантелић, помињући да сигурно није било лако првом директору Миленку Карановићу, али да није било много лакше ни наредним генерацијама оних који су радили и стварали у Кинотеци.

„Кинотека је читава фабрика уметности, сећања, непролазних вредности. И да радимо 24 сата дневно и да имамо стотину запослених, тешко да бисмо могли да урадимо све што бисмо желели са тим огромним благом. Време утиче на све, а наше је да га понекад преваримо, победимо и да га увек ослушкујемо, да будемо у сагласју са духом времена“, изјавио је Пантелић.

Уз оцену да је монографија сведок прошлог времена, али да се дотиче и садашњег, Пантелић је открио да је таква и поетика нове сталне музејске поставке Кинотеке, амбициозног пројекта који се већ дуго припрема, а поставка ће бити свечано отворена пре краја ове године.

Ауторка монографије Маја Медић захвалила је Пантелићу на поверењу, додајући да је „ретка прилика да вам неко да одрешене руке“.

Ова нетипична монографија приказује најважније догађаје из  историје и делатности Кинотеке претежно кроз визуелне материјале, уместо уобичајене смене текста и илустрација. Више од половине књиге посвећено је хронологији у седам декада, а састоји се од докумената, новинских исечака, фотографија, портрета, факсимила, програма, позивница, насловних страна каталога у издању Кинотеке…

Маја Медић је објаснила да је све те материјале спојила колажно зато што на тај начин може да се представи више информација на мањем простору, али и зато што је колаж врста монтаже.

„Монтажа је суштина филма, а филм је оно што Кинотека баштини, тако да је колаж био најадекватнији приступ“, рекла је она.

Други сегмент монографије чине текстови свих директора Кинотеке – Миленка Карановића, Владимира Погачића, Жике Богдановића, Слободана Шијана, Радослава Зеленовића и Југослава Пантелића. Како је објаснила Маја Медић, речи Карановића преузете су из књиге коју је о њему написао и цитирао га Дејан Косановић, а текст Погачића одабран је из његових мемоара „Имагинарни записи“.

Трећи сегмент посвећен је Архиву као срцу Кинотеке и свему што се у њему чува у различитим фондовима – филмова, пратеће грађе, предмета из историје филма, легата, књига, часописа, плаката.

„Велика количина информација окупљена је први пут на једном месту. Највише материјала нашла сам у самој Кинотеци, али консултовала сам и архиву Радио Београда, Тањуга, Борбе, Архив Југославије, архиву ФИАФ-а. Био је то рударски посао“, изјавила је Маја Медић, изражавајући захвалност запосленима у Кинотеци који су „трпели“ њене захтеве.

На питање о критеријуму за избор материјала који ће ући у монографију, одговорила је да је реч о комбинацији фактора и да је тражила оно што је занимљиво, важно, визуелно атрактивно, релевантно за одређени период или делатност.

Директор Пантелић је додао да није желео типичну монографију, нити да у овој књизи све о Кинотеци буде у суперлативу. „Бар ми у филму и култури треба да будемо отворени за различите гласове и оцене“, рекао је он.

Александар Ердељановић је цитирао Франсоа Трифоа да се историја филма најбоље може сагледати у кинотеци, а да је срце сваке кинотеке – архив.

„Сарадња са Мајом Медић текла је одлично, али је она била тајанствена. Тек сам јуче видео књигу. На наше задовољство испала је дивно, као визуелна симфонија или једно фантастично путовање“, рекао је Ердељановић.

„Ово је времеплов кроз мене, успоне, падове, промене, политике различитих директора Кинотеке, уз изванредан избор визуелних материјала“, истакао је Ердељановић и оценио да ће књига бити пријемчива за сваког читаоца, а нарочито за оне који воле филм.

Ердељановић је поменуо и људе који су утицали на његов рад и били значајни за оно што је постигао Архив Кинотеке, а то су Стеван Јовичић, Никола Мајдак, Дејан Косановић, Марко Бабац, Влада Петрић и Никола Лоренцин.

Срдан Голубовић је напоменуо да увек има симпатије за нешто у чијем наслову пише југословенски, а да у случају Кинотеке то „суштински значи да ова кућа припада једном ширем простору него што је простор у којем ми сада живимо“.

„Ова кућа подразумева једну комплетну филмску културу од 1918. до 1991. године. Представља културни простор који ми се чини огроман и једну кинематографију која је, бар у једном свом периоду, од средине 60-их до 90-их година била једна велика европска и светска кинематографија“, изјавио је Голубовић.

Голубовић је испричао како је пре неколико година дошао у нову зграду Кинотеке са својим колегама Денисом Тановићем из Босне и Херцеговине и Огњеном Свиличићем из Хрватске и како су они били „фасцинирани нашом кинотеком, овом зградом, оним што се налази у њој и у Архиву, задивљени да постоји то наслеђе, које припада нама, али заправо припада и свима њима који су били део те земље“.

„Ми припадамо култури дисконтинуитета и стално имамо неку идеју да све почиње од нас. А Југословенска кинотека је место које нам стално указује да то није тако. И да постоји огромно културно и кинематографско наслеђе које је иза нас. То је привилегија, коју моја генерација нажалост још увек није до краја искористила. Наслеђе југословенског и српског филма које постоји овде и које се слави у овој монографији позива на континуитет и представља нешто што нове генерације могу да искористе да праве боља филмска дела него што смо ми радили. Ако је неко културно наслеђе овде вредно и снажно, то је филмско наслеђе, а за то је у великој мери заслужна Југословенска кинотека“, изјавио је Голубовић.

Голубовић је оценио да је Маја Медић овом и ранијим монографијама, о серији „Грлом у јагоде“ Срђана Карановћа и филму „Национална класа“ Горана Марковића, „успела да испуни један простор на овој културној сцени који је изузетно важан“.

„Ова монографија је велики подстрек да се из културе дисконтинуитета и заборава преселимо у културу сећања“, закључио је Голубовић.

Књига је објављена двојезично, на српском и енглеском језику. Фотографије су црно-беле и у колору, у зависности од времена настанка. Монографија на 260 страна садржи и имена свих добитника Златног печата и Плакете Југословенске кинотеке, као и свеобухватну листу публикација и књига у издању Кинотеке.

Фото: Марија Пирошки